„Pomaganje“ Srbiji da se opredeli

Pre svega, Medvedev želi da pošalje poruku Evropi da je Srbija za Rusiju simbolički značajna, iz vrlo konkretnih ruskih geopolitičkih razloga. Naime, Srbija je jedina zemlja koja se u regionu nije odlučila za članstvo u NATO i u kojoj postoje značajne društvene snage koje se tome protive. Rusiji je važno da Srbija ostane na toj poziciji, jer je to za Rusiju argument da nastavi da se protivi ulasku drugih zemalja u NATO, pre svega Ukrajine i Gruzije. Ulazak Ukrajine u NATO ozbiljno bi ugrozio postojeću strategiju ruske nacionalne bezbednosti, odnosno doktrinu odbrane, jer bi Moskovsku vojnu oblast učinio prvom linijom ruske odbrane u slučaju konvencionalnog napada. Dakle, Medvedev dolazi u Srbiju pre svega imajući u vidu odnos Srbije prema NATO, i ta poseta će verovatno izazvati značajne debate u Evroatlantskom savezu i u srpskoj političkoj javnosti.

Drugi razlog za posetu je, u izvesnom smislu, vrlo radikalan. Reč je o preuzimanju inicijative Rusije u „pomaganju“ Srbiji da se konačno opredeli u svojoj spoljnopolitičkoj orijentaciji. Srbija do sada nije bila naročito lojalan partner ni jednom od svojih „stubova spoljne politike“, kako EU, tako ni SAD, ni Rusiji. Samo u poslednjih mesec dana Srbija, zemlja sa pregršt teritorijalnih, političkih, društvenih i socijalnih problema, da se ne govori o bezbednosti, proglasila je još najmanje dva „stuba“ spoljne politike, i to nesvrstane zemlje i, ni manje ni više, nego – Kinu. Ne postoji nijedna ozbiljna država u svetu koja bez strategije, na ovakav, kampanjski način, od dana do dana proglašava nove strateške spoljnopolitičke orijentacije, i takva shizoidna spoljna politika stvara osećaj nelagodnosti i u EU, i u SAD, i u Rusiji. Predsednik Medvedev je odlučio da „dovede u red“ srpsku spoljnu politiku svojom posetom. Reč je o izvesnoj dozi „prijateljskog disciplinovanja“.

Svi smo mi, naravno, slobodni da nam se ovakva sadržina posete Medvedeva dopada, ili da nam se manje dopada. Postoje dobri razlozi i za jedan, i za drugi stav. Namera ovog teksta nije da se u tom smislu opredeljuje. Suštinsko pitanje za nas je: da li srpska spoljna politika uopšte ima bilo kakvu „nezavisnost“ koju bi mogla da, eventualno, izgubi od Rusije, EU, SAD ili neke druge velike zemlje?

U krajnjoj liniji, nije toliko bitno za kog se strateškog saveznika Srbija opredeli. Većina zemalja Balkana opredelila se za evroatlantsko partnerstvo, to jest za jedinstveni „stub“ svoje spoljne politike kroz EU i NATO. Zavisno od raspoloženja naroda i konkretne geopolitičke situacije, neka zemlja se može opredeliti i za dominantno strateško savezništvo sa Rusijom, (teže Kinom), možda čak u regionalnom smislu i sa Turskom, kao ponovno afirmisanom silom, koja u novije vreme učestvuje u političkim zbivanjima na ovom terenu. Svaka takva odluka je, bar za deo stanovništva, legitimna. Ono što je, međutim, problematično je nedoslednost i nelojalnost strateškom partneru i pokušaj da se u svetu jasnih opredeljenja bude – „nesvrstan“, a istovremeno višestruko „svrstan“.

Takva vrsta „nesvrstanosti“ ne generiše poverenje ni na jednom nivou međuljudskih odnosa, od ličnih do međunarodnopolitičkih. Zato je Medvedevljeva poseta početak razjašnjavanja stava Srbije prema Rusiji, i, ako je ova perspektiva tačna, posle nje će srpski manevarski prostor za „nesvrstavanje“ biti znatno sužen. To sužavanje, kako god da se definiše srpska spoljnopolitička konfuzija, da nije inicirano od Rusije, bilo bi, verovatno, pokrenuto od nekog od ostalih „stubova“ srpske spoljne politike.

Autor je direktor Centra za bezbednosne studije iz Beograda