Pomama ka moći i svemoći

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je bivši ministar u Miloševićevom režimu, a danas treba analizirati njegova neobjašnjiva iracionalna ponašanja koja proizvode problem sebi i drugima.

Mnoge činjenice o njegovom ponašanju govore o haosu u njegovom karakteru, haosu niza paranoidnih, infantilnih instinkata. Gledano psihološki i psihoanalitički, u pitanju su poremećaji sa konfuzijama i dezorijentacijom zbog kojih govori tako kako govori, s nesuvislim rečima, mislima, infantilijama.

„Vičite ‘Vučiću, pederu’, zovite me kako hoćete“, ponavlja Vučić u svom infantilnom, bajkovitom zanosu, paranoidno, reči o uspehu, procentima: jedan i po, dva i po, za godinu duplo, najviše u regionu, u Evropi. Suficit najbolji u istoriji Srbije ikad. To što je oteo novac od penzionera i zaposlenih ne zabrinjava ga, lako odlaže kroz laži i novac, kupovinom aviona, tenkova, neophodnih za budućnost penzionera i dece.

Vučićevo ekonomisanje vremenom je haotično, on nestrpljivo čezne da putuje bilo kuda, bilo kad, po bilo kakvom vremenu. Mora da putuje u neku zemlju, u neki grad, a žuri i u neki vrtić, u kasarnu. Ne spava, radi 20 sati, i smišlja i mašta da prestigne vreme.

Koliko su tipovima kao Vučiću svojstvene infantilije i laži govore mnogi primeri. Laž je bila da će njegova služba pronaći ubicu pevačice za tri dana, već u ponedeljak, a nisu ni za mesec, ni za godinu… Primer o funkciji laži: kada je na mitingu u Novom Sadu Maja Gojković (predsednica Skupštine) primitivno pretila i proklinjala političara Đilasa da mu se seme u korenu utre, zatre, utrne, Vučić javno pokušava da nespretno prepravi taj fašistoidni govor. Poznate su i nedavne lagarije i blamaža na televiziji gde gostuje sa roditeljima, kada pred majkom dugo govori o sebi, na primer da je rođen mali, mršav, jadan, jedva kilo i šesto grama, a majka će reći da nije istina nego „dva kila i šeststo“, svedoči majka sinu koji sve zna i hoće da sam sebi bude babica… Majka negira Vučića kad kaže da više voli drugog sina (Andreja). Uz mnoge paranoidne fabulije, ushićenja, govori da ga u Srbiji mnogi mrze, a u svetu mu se dive. NJegova pomama ka moći i svemoći svakodnevno se indukuje, širi, uz zaglušujuće obespamaćujuće aplauze podanika.

Opsesivnost prema novcu, zna se, treba kontrolisati, „opsesivce“ kažnjavati. Pohlepni koriste sve krize, nesreće, ratove. Svedoci smo koliko su instinkti prema novcu bili jaki u ratovima i nesrećama, ali su kod nas mnogi ratni profiteri – za razliku od demokratija u Evropi, umesto da budu obešeni bivali obeštećeni, nagrađeni. U sistemu neregularnosti njima podilaze političari koji ih hapse, pa ih puste, a onda ih ucenjuju. Deluju nam fantastično, nadrealno, neki primeri sa braćom Karić. Iskušali su se naši političari i Crkva sa patrijarhom Irinejom na čelu, sa kojim počinje u Rusiji svojevrsna nušićevska „Karićijada“. Dakle, dvojica Karića su u Moskvi godinama živela pod sudskom poternicom, jer matuška Rusija ne hapsi kriminalce iz bratske Srbije. Karićijada se nastavlja kada su se srpski rodoljupci i srebroljupci „slučajno sreli“ u Moskvi. Patrijarh Irinej je „glavom i bradom“ u grupnom portretu s Karićima nastupio s otkrovenjem da su braća Karići dali veliki doprinos srpskoj istoriji, kulturi, nauci. (No comment) Zatim u slavnu Moskvu dolazi predsednik Srbije Tomislav Nikolić, „slučajno“ sretne Karić Bogoljuba i provede se kao sa drugarom, moguće moli ga da dođe u Beograd. A to da su „Karići kriminalci“ rekao je (2007) kada nisu drugovali. Susret Aleksandra Vučića s Karićem nije bio slučajan, jer su oni svoje druženje nastavili i u Belorusiji, kod čuvenog Lukašenka. Bilo je neumitno da se zajedno vrate u Beograd, i dan i noć slave izbornu pobedu. Čudesne li Rusije! Jedan od Karića, Dragomir, svratio je usput u Kijev da bi „odbranio“ i uzeo diplomu doktora filozofije. Sve to uz pesmu i slavlje cele porodice, žena, dece.

Sve te događaje i višednevni itinerarij snimala je ekipa TV Studio B. Televizija koja je nekad donosila realne slike događaja, danas ih je zamenila temama i programom gde je na delu neofašizacija. Najzad, saznajemo iz štampe o reformatorskom podvigu u nauci i Karićevom obećanju Srbima da će im ukinuti padeže. Da li će posle toliko uspeha, svemoćni trijumfalizam naterati Vučića da od sreće plače i istovremeno se smeje, kao toliko puta. Da li je, najzad, njegovi svakodnevni besomučni nastupi, ritualni glumački simulakrum s ushićenjem autoerotskih pulsija?

Autor je profesor univerziteta u penziji