Pomerena percepcija kabineta

REAGOVANJE/ Povodom teksta Službe za saradnju sa medijima predsednika Republike „Gomila proizvoljnih tvrdnji i izmišljotina“ (Danas, 3. februara 2016)

Toliko ružnih reči, diskvalifikacija i podmetanja u tako kratkom tekstu Saopštenja diskvalifikuje ga, ako se to uopšte želi, za dijalog, u neskladu sa ustanovom iz koje dolazi i na koji je teško adekvatno odgovoriti. Ipak, radi se o rutinskom, za Službu uobičajenom napadu na drugačije mišljenje i kritiku, kako kažu, „izvesnih“ građana, Služba brani sebe jer se nije potrudila da u svojim fajlovima proveri iznete činjenice, pa ću ih, prozvan, podsetiti:

Bivši ministar spoljnih poslova Mrkić, za Politiku, preneto i u Danasu, decembru 2013, izjavio je „Predsednik i ja bili smo (na sahrani Mandele) u društvu Obame i njegove supruge oko tri (umesto prema meni: četiri) sata“, „naš predsednik je sa njim … imao vrlo sadržajan i prijateljski razgovor“.

Izjavu o gotovo jednosatnom razgovoru sa predsednikom Josipovićem kod engleske kraljice, i o razgovoru sa premijerom Milanovićem u Braziliji, dao je lično predsednik u intervjuu Beti uoči Nove 2013. Naša štampa je odmah, prema Hini, prenela demantije kabineta predsednika i premijera Hrvatske. Nadam se da sam se ovim spasao od zaprećenog „diskreditovanja za sva vremena“.

U odgovoru na optužbe da sam sa raznim „stručnjacima“ i pojedinim NVO pa i političarima… koji su, valjda, uz moj skroman doprinos ovim tekstom, „doveli Srbiju do ruba propasti“, nevoljno podsećam na neka odstupanja od, istina, nekonzistentne politike Srbije prema susedima: izjavama da za „ovih 20 godina nije nađen lepak koji može da poveže BiH“ u jedinstvenu državu (Danas, 24.04.2014). da je „Vukovar srpski grad“ i da, navodno, „Hrvati tamo nema šta da traže“, komentarima o Crnoj Gori povodom NATO-a i i dr. čime je izazivano nezadovoljstvo i reakcije njihovih vlada, uz pitanje o iskrenosti i kredibilnosti naše politike najboljih odnosa sa susedima.

Do ovih i drugih propusta, pored ostalog, ne bi došlo da je Kabinet, umesto poslušnog partijskog okruženja, trebalo da bude popunjen ljudima od znanja i integriteta koji se neće ustručavati da pred autoritetom iznose i brane, na struci i iskustvu zasnovana mišljenja i predloge. Institucija predsednika Republike ima pravo na to i u cilju sprečavanja ovakvih i drugih neprijatnosti, treba je podržati osposobljavanjem za izvršenje odgovornih, za zemlju vrlo značajnih dužnosti.

Uz to, protivno je pravilima što posete članova vlade, premijera i predsednika Republike ugovaraju i realizuju njihovi kabineti umesto stručnih službi Ministarstva spoljnih poslova, i to uobičajenim kanalima komuniciranja, a ne javno, preko medija, što dovodi do nesporazuma i izaziva zabunu i nezadovoljstvo partnera.

To nisu moje a ni „pomerene tvrdnje“ o predsedniku koga, kao instituciju poštujem i sa pažnjom pratim njegove međunarodne aktivnosti, ponekad uz primerenu kritiku, sa jedinom željom da u odnosima sa drugim zemljama i organizacijama, donesu boljitak ovoj zemlji. Međutim, nevolja je u tome što se svaka, pretežno konstruktivna kritika uvek uz sugestije za poboljšanje i promene, doživljava kao napad na instituciju i rušenje države uz pokušaj ućutkivanja. Opet na štetu te države.