Pomirenje sa Albancima – ključni prioritet Srbije

Međutim, stavom da više ne smemo „zabijati glavu u pesak“, ova inicijativa nagoveštava spremnost predsednika Srbije za moguće promene u dosadašnjem pristupu kosovskom pitanju, koje bi se ogledale, pre svega, u pragmatičnijem sagledavanju kosovske realnosti, a samim tim u većoj fleksibilnosti u kreiranju kompromisa i istinskog pomirenja sa Albancima. U tom smislu, predstojeći dijalog o Kosovu daje mogućnost da se najpre vidi da li je Srbija spremna da se suoči sa bolnom istinom o Kosovu, kao prvom (i najvažnijom) pretpostavkom suštinskog pristupa u iznalaženju relativno-trajnog rešenja kosovskog problema, ali i mogućnost da se vidi koji će od dva globalna pristupa dobiti prevagu – prvi, koji polazi isključivo od svojih ličnih interesa i koristi, manifestujući elemente kvazipatriotizma i nacionalizma, ili drugi, koji istinski brine o državno-nacionalnim interesima i kvalitetu života građana Srbije, manifestujući punu građansku odgovornost.

U javnom dijalogu o Kosovu već su pokrenuta mnoga pitanja i izneta mnoga mišljenja, predlozi, sugestije. Neka od tih pitanja zaslužuju ozbiljniju pažnju (na primer, pitanje federacije ili konfederacije Kosova i Srbije, problemi srpske imovine na Kosovu, nadležnosti Zajednice srpskih opština na Kosovu i dr.), a o nekima ne treba previše trošiti vremena u raspravi (na primer, razgraničenje, odnosno teritorijalna podela Kosova, razmena teritorija i dr.), jer nemaju nikakvog izgleda da budu uzeta u obzir. Ovom prilikom nema razloga pokretati i pitanje priznavanja ili nepriznavanja kosovske nezavisnosti, jer je faktička nezavisnost Kosova već priznata Briselskim sporazumom, a formalno priznanje niko i ne traži. A što se tiče formalne suverenosti Srbije nad Kosovom, koja je u dvoznačnom smislu data Srbiji Rezolucijom 1244, ona nije od značaja, jer Srbija, nažalost, nije u mogućnosti da taj suverenitet ostvaruje.

Rešavanje kosovskog problema, kao što je poznato, nije moguće bez učešća najvećih centara svetske moći (SAD, EU, Rusija). Pri tome, podrška koju Srbija ima, pre svega, od strane Ruske Federacije, nije od velike koristi, iako je inspirisana najboljim namerama. Iz tih razloga, uputno bi bilo zamoliti Rusiju da inicira, uz našu saglasnost, donošenje nove rezolucije OUN o Kosovu, koja bi imala u vidu sadržaj Briselskog sporazuma između Beograda i Prištine, zatim, relativno usaglašene stavove do kojih bi se došlo u nastavku Briselskih pregovora (ako do njih dođe) posle završene javne rasprave u Srbiji o kosovskom problemu, ali i ona rešenja u korist Srba koja je Ahtisari, kao izaslanik UN, još 2007. godine predložio SB UN za rešenje statusa Kosova. Nova rezolucija OUN o Kosovu, sa novim rešenjima, kojima bi Rezolucija 1244 bila zamenjena, omogućila bi, s jedne strane, brže i lakše postizanje kompromisa između Beograda i Prištine, a s druge, omogućila bi bržu i lakšu promenu Ustava Srbije iz 2006. godine. U toj rezoluciji kosovska nezavisnost treba da bude mnogo jače uslovljena, pored ostalog, i preciziranjem nadležnosti Zajednice srpskih opština na Kosovu, kako onih na severu, tako i onih na jugu od Ibra. Uz sve to, nova rezolucija mora da sadrži čvrste garancije, sa jasno utvrđenim instrumentima i mehanizmima za zaštitu Srba na KiM, kao i za zaštitu srpskih crkava i manastira.

Suočavanje sa bolnom istinom o Kosovu predstavlja državni i nacionalni interes Srbije, pri čemu je istinsko pomirenje sa Albancima – ključni prioritet. Ne smemo zaboravljati i svima poznatu činjenicu da mape pojedinih država sveta uvek crtaju velike svetske sile, bez obzira na pravo i pravdu, pri čemu se, za razliku od Srba, mnogi narodi tome brzo prilagođavaju, nalazeći realno moguće načine za svoj opstanak, a srpski narod, zbog svoje pravdoljubivosti, u čitavoj dosadašnjoj istoriji, zna samo za patnje i stradanja. Uvek smo odbijali jedino moguća rešenja u datoj situaciji (na primer, Ahtisarijev plan o Kosovu), da bismo posle nepotrebno pretrpljenih materijalnih i ljudskih gubitaka, poželeli da se vratimo na davno ponuđena rešenja, ali je već bilo kasno, jer su se okolnosti promenile na našu štetu. Zar nije vreme da i „naknadnu pamet“ racionalnije koristimo, jer se uvek suočavamo, kako kaže Niče, sa večnim „vraćanjem istog“, ali u novim okolnostima koje traže novi način razmišljanja u oblikovanju društvene stvarnosti.

Autor je univerzitetski profesor