Pomozimo najstarijem "živom" studentskom teatru na svetu

Svi oni, osim što su bili vrhunski umetnici, bili su ponosni i neprestano su isticali svoje početke vezane za Akademsko pozorište. To je zvaničan, ali ređe u javnosti korišćen naziv za pozorište u okviru AKUD „Branko Krsmanović“. Akademsko pozorište osnovali su studenti Univerziteta u Beogradu 19. septembra 1922. godine. Posle Narodnog, predstavlja najstarije pozorište u Beogradu, peto u Srbiji i najstarije „živo“ studentsko pozorište na svetu. Ko to zna? Februara ove godine osmislili smo i snimili anketu ispred našeg ulaza u Balkanskoj ulici broj 4. Pitanja za prolaznike su bila: Gde je najbliže pozorište i da li ste čuli za Akademsko pozorište „Branko Krsmanović“? Ali, kako ispred ulaza nema table, niti bilo kakvog znaka o našem postojanju, upitani su ukazivali na sva ostala pozorišta – osim na naše, a čuli su za „Krsmanac“, ali uglavnom za folklor i hor. Šta se to dogodilo da teatar koji ima Orden Svetog Save 4. stepena, plejadu najpoznatijih umetnika koji su tu ponikli i nalazi se u epicentru grada, bude gotovo nepoznato široj publici? 

U posleratnim reformama Akademsko pozorište gubi atribute samostalnosti i postaje dramska sekcija novoosnovanog AKUD „Branko Krsmanović“. Na krilima slobode 1948.  „oslobođena je daljeg igranja“ legendarna predstava B. Nušića  „Sumnjivo lice“, u režiji Soje Jovanović. Sa njom su „premeštaj“ u novoosnovano Beogradsko dramsko pozorište dobili i Rade Marković, Mića Tomić, Bata Paskaljević… a Olivera Marković i Đuza Stojiljković su nastavili da studiraju glumu. Mali je ovo tekst da bi se predstavili usponi, padovi i turbulencije, ali izdvojimo slučaj 1961, kada je zabranjen „Novi čovek na cvetnom trgu“ (Makavejev – Popov). Mnogi su dolazili, stvarali i odlazili u punom zamahu, što voljno – što nevoljno, a najčešće ovo drugo. Pozorište 1966. godine prvi put dobija svoju scenu i prima publiku na prvom spratu u Balkanskoj 4. Sledi katastrofalni požar i renoviranje po projektu Danila Udovičkog, arhitekte i glumca Akademskog pozorišta. Šta reći o 1968. i studentskim protestima? Tada je Balkanskoj 4 sve vrilo, jer je tu bio Savez studenata, časopis „Vidici“, Foto-kino klub, a u Akademskom pozorištu akteri i predstave dostojne burnog vremena. Tada nastaje period koji obeležava zabrana studentima glume da igraju u amaterskim pozorištima. To nije uspeo da spreči čak ni prof. Miroslav Belović, koji je zajedno sa Matom Miloševićem svojim autoritetom čuvao srž Akademskog pozorišta i u trenucima najvećih kriza nalazio vremena za podršku. Odlaskom Mate Miloševića i Miroslava Belovića, krajem devedesetih, upražnjeno je mesto zaštitnika Akademskog pozorišta.

Mnogi moji prethodnici su smenjivani u trenu (1948, 1956, 1961, 1971, 1979, 1989). Tako sam i ja 2004. ušao u prazno pozorište i krenuo od početka, da bi 2012, u zenitu uspeha generacije koja je osvojila najviše nagrada u istoriji, usledila zabrana proslave 90 godina Akademskog pozorišta, zakazana na Velikoj sceni Narodnog pozorišta i skinuto je devet predstava sa repertoara. BITEF-a dostojno – skinuti sa repertoara ceo repertoar (uz već viđenu smenu umetničkog direktora i odlazak članova). U Upravnom odboru i Skupštini AKUD-a tada su bile delegirane ličnosti koje oslikavaju sveukupni pad vrednosti uz potpuno odsustvo lične odgovornosti. Bez pravilnika, bez poslovnika, odluke su većim delom bile usmene. A onda je od strane delegata Univerziteta i skupštine AKUD-a jednoglasno dat direktorski mandat i gotovo odrešene ruke Tanji Malevanov. Kuda je sve ovo vodilo? Pozorište je ispražnjeno, spremno za „promenu namene“. „Kreativna“ direktorka smenjena je bez posledica po nju, posle tri košmarne godine. Zahvaljujući naporima ljudi sa Univerziteta i novog upravnog odbora izbegnut je finansijski kolaps. Od pomenutih „velikih reformi“ započetih 2012. pozorište je promenilo četiri umetnička direktora, folklor pet, orkestar četiri, a hor tri. Direktor društva je takođe promenjen, i to četiri puta. 

Akademsko pozorište danas: Jednogodišnjim radom uz pomoć starih članova i povratkom glumaca obnovljen je i osvežen ansambl, osvojene su nagrade na festivalima, postavljene nove predstave, zakazana gostovanja… Povratili smo značaj predstavnika u Skupštini, upravnika, šefa tehnike, deo nestale imovine i veći deo arhive. Ali u ovom trenutku, kao i godinama unazad nemamo najvažnije – predstavnika u Upravnom odboru! Svetlo na kraju tunela predstavlja grupa mladih i stručnih ljudi, delegiranih sa Univerziteta u Beogradu, koji će nam, kao novi članovi Skupštine pomoći da izradom novog statuta dobijemo glas.

Odbor za odbranu i obnovu Akademskog pozorišta je 12.12. 2015. inicirao glumac i reditelj, naš nekadašnji član, Ljubiša Samardžić. Dosad je podršku potpisalo preko 70 značajnih umetnika i javnih radnika, a među prvima Ljubivoje Ršumović, Raša Popov, Miodrag Radovanović Mrgud, prof. dr Ljiljana Mrkić Popović, dr Boro Drašković… i veliki broj bivših umetničkih direktora i upravnika kao i članova Akademskog pozorišta i saradnika. Osnivanje ovog odbora i novi potpisi koji stižu svakodnevno, znače kontinuirani apel za okupljanje i javnu podršku u nalaženju budućeg modela funkcionisanja Akademskog pozorišta. U isto vreme reditelj Goran Marković je u pismu rektoru Univerziteta u Beogradu prof. dr Vladimiru Bumbašireviću zatražio podizanje umetničkog nivoa svih sekcija kroz uspostavljanje umetničkog saveta, sastavljenog od uglednih ličnosti. Sve što želimo sebi, želimo i ostalim sekcijama AKUD „Branko Krsmanović“, koje umnogome dele našu sudbinu. Uzgred, ove godine je jubilej 70 godina osnivanja AKUD „Branko Krsmanović“. Možda je pravi trenutak da se sedne za sto i da se upale reflektori. Jer, bilo bi vreme da se Akademskom pozorištu u 94. godini konačno prizna punoletstvo, kao i horu „Obilić“, koji ima 130 godina.

Autor je v. d. umetničkog direktora Akademskog pozorišta AKUD „Branko Krsmanović“