Pomračenje koje traje

Obmane i falsifikati, kopije svega i svačega, neuspele. Nepravde. Tiranije. Ratovi. Zločini i gresi d(r)ugi(h). Smrt, patnje. Terorizam, nasilje. Pandemija. Globalni i nacionalni nemoral i kleptomanija. Bolesti i starost, trulež društva i pripadnika njegovih. Nepogode, nesreće. Izdaje, laži. Rastanci, tuge – sve češći, sve veće. Beda, padovi, ocene loše na ispitima života.

Znam(o) da sve narečeno prolazi, ali ne primećujem(o) da stabilno dobro baš nama čak i kreće da dolazi.

Kao da se u krug(u) vrtimo nedozreli….

Ili se pak ono bolje večito pomalja nekom drugom, spretnijem, dobrano veštijem?

Osećam(o) a ne razumem(o) trajnost smene nevolja i briga različitih, kardinalnih.

Kao da krivo govore oni koji nas uče da (i) u našem kraju opaku kišu blagotvorno sunce redovno smenjuje.

Da li su optimizam i pravda opijum i zablude ponajviše nas brojnih ovdašnjih?

Da li smo u većini rođeni ograničeni, loše vaspitani ili pak rđavom zaostavštinom zatečeni – neprekidno zlom voljom vođeni i stranputicom upućeni!?

Pravne norme uglavnom ne poštujemo, ne umemo prāvo i prāve da izaberemo, a umišljamo da smo od Boga izabrani, a opet ostajemo večito izigrani.

Da nismo možda ipak „samo“ pretežno nepametni, nesposobni, lenji, neobrazovani – surovom, licemernom svetu neprilagođeni, bez pokrića uobraženi i lakoverni?

Ili previše sanjamo, pogrešno vrednujemo i od drugih i od sebe ludo očekujemo nemoguće?

Jer tako je kako jeste, i kao da sprema mnogo gore – mahom sivo i crno, i iz blizine i sa distance, s visine i od/ka dole.

Tako nam se urezuju ožiljci beskrajni i sve dublje bore.

Odvija se život, kao da je mimo i protiv nas, dok melje nemilosrdno.

Pa jedino priželjkujemo u čudo koje tō nije i biti neće.

A da pokušamo najpre s građenjem dostojanstva i časti, otvorenosti, tolerancije i poverenja.

I istine, i poštenja.

Vredi li uopšte i talas čistote u zatrovanom moru?

Dok se duhovno i duhovito povija pred grubim materijalnim, primitivnim, nemilosrdnim.

Hajde da – uprkos svemu – prestanemo da gajimo mržnju, sujetu i zavist svekoliku.

Da se posvetimo radu, obrazovanju i kulturi razuđenoj, umetnosti čarobnoj i nauci strogoj.

Da postepeno a odlučno zadobijamo svest o sebi, okruženju i svetskoj zbilji, ma kakva da je ona.

Da osvajamo demokratiju, slobodu i ljubav, a da ne zaboravimo i ne ponavljamo glupost i sramotu.

Da pokušamo da (pro)nađemo odmerenost, istrajnost i mudrost, makar odocnelu i nepotpunu.

Da se neprekidno borimo za svetlije zvezde i neku makar sreću malu.

I bolje dane za našu, od nas ovakvih sasvim drugačiju, decu u duši nevinu, a već skoro zalutalu.

P. S. Dragi Đole, nastavi da brineš. Jer, DNO JE BEZ DNA – ŠUPLJE JE! To si Ti među prvima provalio!

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu