Ponavljači istorije i „neutralni“ arbitri

Pre svega, nije jasno zašto se g. Cvijić, ničim izazvan, meša u našu polemiku sa neočetnicima, tobož kao neutralni arbitar, a u stvari kao njihov strastveni fan. U skladu sa svojim navijačkim stavom g. Cvijić uporno ponavlja da je ono što je „neočetnik“ dr Grujić pronašao u Četničkoj arhivi o tobožnjem govoru Moše Pijade na Prvom zasedanju Avnoja „argumentovana činjenica“. Neverovatno!

Nikada se do sada nije dogodilo da se kao dokaz, još manje kao „argumentovana činjenica“, uzima ono što propaganda jedne zaraćene strane govori o drugoj. U čemu se sastoji naša „proizvoljna konstrukcija“ ako kažemo da je sadržina tog dokumenta obična laž. Konstrukcija je kada neko izmisli i prikazuje kao stvarno nešto što se nije dogodilo, a nije konstrukcija kada se kaže da je to laž. Osporavajući ovu četničku konstrukciju ili izmišljotinu nama nije, kako kaže Cvijić, „jedini argument“ bilo to što je Moša Pijade bio „odmeren i prefinjen intelektualac“, iako bi u svakom normalnom društvu taj argumenat bio dovoljan za zaključak da takav čovek ne bi izgovorio sličnu glupost. Naveli smo takođe i činjenicu da je četnička propaganda Moši Pijade pripisivala takve gluposti. Evo još jednog primera: „… što je partija htela da rukovodstvo u ustanku bude isključivo njeno, kao što kaže Moša Pijade, pa je zato morala nemilosrdno ubijati sve Srbe…“ (citirano prema: Milan Vesović, Kosta Nikolić, Ujedinjene srpske zemlje, str. 282-283). A zbog čega im je Moša bio omiljena meta, to smo već objasnili, pa ko nije razumeo ne vredi mu ponavljati.

Omiljeni metod naših oponenata jeste da izmisle da smo mi nešto rekli, a zatim se odlučno i „argumentovano“ obračunavaju sa tim svojim „otkrićem“. Tako i Nemanja Ristić izražava „čuđenje“ kako mi Danasu prebacujemo što objavljuje neočetničke tekstove i mudro zaključuje: „izgleda da oni pod pojmom ‘nepristrasnost’ podrazumevaju samo sopstveno mišljenje“. Potrebno je maksimum zle volje i minimum sposobnosti čitanja pa ovako protumačiti ono što smo napisali u našem tekstu od 30. januara. Mi nismo ništa prebacivali Danasu, već neočetnicima, pitajući ih zbog čega svoje tekstove objavljuju u Danasu kad imaju na raspolaganju sebi bliske medije. Istom metodom koristi se i Cvijić, koji se veoma uzbudio što mi koristimo termine „četnici“ i „neočetnici“. On najpre izmišlja da mi „sve“ naše neistomišljenike nazivamo „četnici“ i „neočetnici“, a zatim se ljutito obračunava sa onim što je sam izmislio. Mi ovim nazivima ne krstimo sve naše oponente, već samo one koji se sami takvima predstavljaju, koji danas veličaju lik i delo četništva i njegovog vođe.

A šta tek reći za Cvijićev „argument“ da četnici i neočetnici ne mogu biti oni koji su u doba rata bili deca ili su rođeni posle rata. Pa šta je onda veliki četnički vojvoda Vojislav Šešelj? Šta su oni kojima je zvanična partijska himna „Spremte se, spremte četnici“…

Razmišljanja g. Cvijića o građanskom ratu i „nemoralnom“ korišćenju okupacije da bi se osvojila vlast, ni uz najveći trud nismo uspeli da razumemo. Jer, ako ostavimo po strani Trojanski rat, koji je vođen zbog lepe Jelene, svi građanski ratovi u istoriji vodili su se radi osvajanja vlasti. Svi pokreti otpora u okupiranoj Evropi jednovremeno su se borili i protiv okupatora i protiv domaćih kvislinga i g. Cvijić je prvi koji je tu borbu proglasio nemoralnom.