foto (BETAPHOTO/DRAGAN GOJIĆ)U kriznim društvenim prilikama, u atmosferi polarizacije društva na crne i bele, zanimljivo je i može biti podsticajno razmotriti društvenopolitičku situaciju i odozgo i odozdo, i uzduž i popreko.
Počnimo razmišljanje odozgo. Za tvrdokorne članove vladajuće stranke ne samo najbolja nego i jedino ispravna opcija u vezi sa izborima je ne popustiti ni za jotu nikome ko ih iole osporava – i minimalno uvažavanje prigovora je izdaja.
No pravi i jedini kreator i regulator ne samo politike SNS-a već čitave države nije tako isključiv – iz više njegovih izjava nazire se mogućnost ponavljanja beogradskih izbora, doduše ne iz razloga koje navodi opozicija – zbog kršenja izbornog procesa, već zbog nedovoljnog broja odbornika.
Pred kreatorom i regulatorom našeg ukupnog društvenog stanja je velika dilema – popustiti opoziciji ili nastaviti plovidbu brodom sa jednim kormilarom, kao u čitavoj deceniji otkad je na vlasti.
U svim prethodnim izbornim ciklusima u njegovom periodu bilo je „propusta i nepravilnosti“, ali je režim uspevao da ih praktično anulira i nastavi po starom. Zato se, bar zasad, ta varijanta odozgo najavljuje kao najverovatnija opcija.
No analogija između ovih i svih ranijih izbora je na staklenim nogama! Prethodni izbori su imali takozvanih propusta i nepravilnosti neuporedivo manje, svi zajedno u zbiru mnogo manje no sadašnji.
Propuste iz ranijih izbornih ciklusa režim je, imajući sve medije sa nacionalnom frekvencijom i sve državne institucije pod kontrolom, uspevao da skrajne na marginu javnosti.
Sadašnje stanje je drastično drukčije: raspon i obim izbornih prekršaja je toliki da se ne može gurnuti pod tepih – ogroman deo naroda je saznao za razne manipulacije i mahinacije.
Ovom prilikom na delu je bio inženjering koji nadilazi Makijavelijev radijus sredstava.
Ignorisanje tolikog ogrešenja o zakone bi proizveo dugoročne proteste opozicije, sa vrlo realnom šansom da prerastu u masovnu pobunu naroda, poput one 1996/97, koja je označila početak kraja dotle neprikosnovenog predsednika Miloševića.
Pred predsednikom je opcija koja na prvi pogled deluje kao fantastika, a koja je zapravo njegova ne samo najbolja već i poslednja prilika da napravi pravi, istorijski zaokret.
On ima intelektualni kapacitet da tu šansu prepozna i faktičku moć u stranci i društvu da je ostvari, ali da li je u stanju da prevaziđe svoju sujetu nepogrešivosti i sindrom apsolutne vlasti, držanja svega pod kontrolom?
To nije nemoguće jer je ista politička grupacija kojoj pripada to pokazala osvojivši vlast 2012. godine – izlaskom na evropski put.
Ovo bi u suštini bio manji korak – povratak na taj isti put, još uvek naše zvanično političko opredeljenje.
Šansa da na velika vrata izađe iz aktuelnog gorućeg problema i jednim gestom pridobije oslabljenu naklonost sveta i veoma uzdrmanu naklonost domaće javnosti je: ponoviti i republičke i beogradske izbore.
Zagrižene prorežimlije bi rekle: to je predaja, to je izdaja! Ali ako se dublje razmisli – to bi ne samo na dužu i srednju stazu, već i odmah bila pobeda! Kako to?
Ponavljanje izbora bi smesta primirilo energiju već velikog nezadovoljstva. Trenutno odsustvo kritične mase je varljivo – inicijatori i organizatori protesta nikad nisu bili složniji i kompetentniji – ujedinjena proevropska opozicija, kulturna elita okupljena u ProGlasu, studenti, mnoštvo nevladinih organizacija, sa realnim izgledima da se toj respektabilnoj grupaciju priključe radnici, poljoprivrednici, prosvetari, medicinari, pravnici… a njihovo zbirno (akumulativno) dejstvo bi eksponencijalno uvećavalo masovnost protesta.
Obrazloženje izbornih nepravilnosti može se formulisati ezopovski, bez prizivanja krivične odgovornosti: Stranački (SNS) aktivisti su u prevelikoj revnosti u nekim izbornim jedinicama narušili legitimitet agitacije.
Pođimo od republičkih izbora. Sa infrastrukturom bez premca, najviše para za kampanju i ogromnom medijskom premoći, i na relativno poštenim izborima (bez fantomskih glasača) SNS će dobiti najviše glasova – deset do petnaest odsto manje nego sada, nedovoljno da sama obrazuje vladu i skupštinsku većinu, ali dovoljno da komotno vlada zajedno sa SPS-om i Savezom vojvođanskih Mađara.
Predsednik države, Skupština i Vlada bili bi na istoj strani, ne bi bilo kohabitacije, jedino bi se Beograđani i žitelji još dva-tri grada više pitali u svom ataru.
Pošteni(ji)m izborima dobila bi se naklonost sveta i povoljan ambijent za društvene reforme koje bi ubrzale približavanje Evropskoj uniji, a proevropske reforme donele bi stotine miliona iz pretpristupnih fondova za razvoj naše infrastrukture i podstakle strane investicije, što bi doprinelo rastu standarda.
Nažalost, mnogo verovatnija opcija je odbijanje ponavljanja republičkih izbora, što bi izazvalo masovne proteste i trajnu nestabilnost društva.
Opcija da se ne ponavljaju ni beogradski izbori, da se vlast postavi po sloganu „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“, proizvela bi masovne i dugotrajne proteste, sa podrškom svetske političke, kulturne i medijske javnosti.
Ta opcija je toliko opasna da nije moguće predvideti njene posledice.
Autor je književnik
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
