Kazna zaboravom za Marka Bastaća

Danas, u dobu beščašća i srama, kada vladari uzurpiraju i nemilice otimaju i nadaju se da će ih savremenici zaboraviti kada dođe na red svođenje računa, damnatio memoriae je nešto poput ordena za zasluge.

Na primer, poput Sretenjskog ordena koji je vladiki Pahomiju, optuženom za pedofiliju i silovanje, uručio vrhovni dementor Srbije i time ga nagradio zaboravom prethodnih nepočinstava.

Spisak nagrađenih zaboravom je u Srbiji poveliki i umnožava se geometrijskom progresijom zahvaljujući uzurpiranom pravosuđu koje postupa po nahođenju vlasti i gebelsovskoj medijskoj propagandi raznih Marića, Sarapa i Vučićevića.

Ne zalazeći u opravdanost optužbi na račun tadašnjih opozicionara, a današnjih stormtroopera vlasti, google search, jedini nezavisni „neprijatelj“ nagrađenih zaboravom, ukazuje na genezu rehabilitovanih zaslužnih članova i kolaboratora vladajućeg režima.

Do juče (ili do pre neku godinu) žuti lopovi, izdajnici, kriminalci, lažljivici, Aleksandar Šapić, Milica Stamenkovski, Goran Vesić, Radoslav Milojičić Kena, Milan Stamatović, Maja Gojković, Zorana Mihajlović, Miroslav Čučković, Jelena Trivan, Dragan Šormaz, Nebojša Bakarec, Milenko Jovanov, itd, da se ne uvrede zaboravljeni, dekretom o nagradi zaboravom, ponovo su rođeni, doslovce vaskrsli u novom, vlastougodnom obliku kolaboratora i janjičara.

Najnoviji primer zaboravljenog i ponovorođenog političara je bivši predsednik opštine Stari grad, Marko Bastać. Danas zaboravljeni nestašluci novopečenog saveznika SNS u ovoj centralnoj beogradskoj opštini opisivani su u gebelsovskim glasilima vlasti uz naslove poput: „Bastać zbog prljavog novca kumu stavio kesu na glavu, mučio ga i davio“ (Studio B, 01.11.2019.) i „Razotkrivene šeme don Bastaća: Predsednik opštine Stari grad ispumpavao pare, novcem građana plaćao ljude Dragana Đilasa“ (Kurir, 14.12.2019.).

Optužbe koje nikad nisu došle do suda, najverovatnije usled upitne verodostojnosti istih, danas su žive samo u google pretrazi. Tekstovi koji su nekada zabavljali višemilionsku publiku provladinih tabloida, danas mogu da zabave samo retke entuzijaste koji istražuju kako se dolazi do nagrade zaboravom ili da posluže kao putokaz za buduće laureate ovog prestižnog priznanja.

Nakon što je na kućnom pragu, za promenu, umesto mafijaške opomene u vidu odsečene svinjske glave, zatekao orden sa natpisom „damnatio memoriae“, gospodin Bastać je izveo uspešan politički salto. On je svoje glasove, dobijene na sentiment starogradskih dama i gospode koji se sa setom sećaju vremena kada je ova opština bila bastion slobode, uspešno preusmerio u zalagaonicu kompanije SNS, nakon čega je vaskrsao u paralelnom svetu žute štampe kao heroj – „Bio sam predsednik opštine pa dostavljač hrane, pao sam i ustao ali nisam ništa u životu ukrao“ (Kurir, 14.06.2024.).

Damnatio memoriae je uspešno uručen Marku Bastaću, koji započinje svoj novi ciklus bavljenja politikom, opranog CV-ja i zaboravljenih nedela u svom prošlom političkom životu.

Damnatio memoriae je uručen i glasačima SNS-a, koji će oberučke prihvatiti svog novog heroja, u momentu zaboravivši slučaj „podrum“ i maštovite priče Pink analitičara uz jutarnju kafu. Najtužnije je što će damnatio memoriae konzumirati i glasači opozicije, koji su svoj glas naivno poverili nekadašnjem predsedniku slobodne opštine i „čuvaru Starog grada“.

Ostaće šokirani na tren, možda i progunđati u sebi i prokleti svoju pogrešnu procenu, a već u sledećem momentu će ispijati produženi espreso sa hladnim mlekom i negodovati zbog nesnosnih temperatura u julu.

Ovaj ciklus će se ponavljati sve dok damnatio memoriae ne postane ono što u biti i treba da bude – kazna, a ne nagrada, i dok prvi „zaslužni“ nosilac ove titule ne bude preusmeren u institucije koje ugošćavaju osuđene za krivična dela, a zatim i potisnut u večni zaborav.

Autor je politički aktivista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.