Poništiti tender za PKB

Samo su osvedočene pristalice izolacionizma i državnog intervencionizma „fasovale“ PKB kao firmu od opšteg značaja (ma šta to značilo), pa prema tome u državnom vlasništvu. U opticaju te antiglobalističke histerije nekolicine bivših paradržavnih činovnika i dalje su arhaične, otrcane fraze palanačko-cicvarićevske Srbije o navodnom gubljenju suvereniteta i zastrašivanju javnosti trovanjem GMO proizvodima koji će preplaviti srpsko tržište ako država proda PKB. Kakvo crno gubljenje suvereniteta? Ta kompanija, Al Dahra, koja je dala ponudu za kupovinu PKB-a ima u svom vlasništvu desetine hiljada hektara u Americi, Španiji, Australiji, Grčkoj, Maroku, Južnoj Africi, Italiji, Poljskoj, Kanada, Argentini… pa se ni jedna od tih zemalja ne oseća kao prodavac suvereniteta. Slično je i sa drugim kompanijama i drugim državama.

Neophodna privatizacija ovog kombinata vratila je u žižu interesovanja javnosti pitanje da li bi sve to što PKB do sada nije imao – znanje, kapital, vlasnik – moglo da se nađe u Srbiji?

Moglo bi. To nedvosmisleno dokazuje nekoliko domaćih biznismena koji ostvaruju evropske rezultate u agrobiznisu.

Ali, poznata po animozitetu prema domaćim biznismenima, vlast se odlučila da kupca za PKB potraži van granica Srbije i nije krila svoju naklonost prema kupcu iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Svaki kladioničar mogao je da ima ozbiljnu zaradu stavljajući pare i tipujući na Al Dahru kao sigurnog kupca PKB-a. Zato su svi drugi potencijalni interesenti, domaći i strani, obeshrabreni da „apliciraju“ za PKB. Očekivano, Al Dahra se jedina prijavila na tender i pobedila.

Na tenderu na kome se prodaje imovina firme i obrtni kapital važi princip da je pobednik onaj ko ponudi najviše para. Al Dahra je, kao jedini učesnik, ponudila 105,055 miliona evra.

Da li je to malo? Ili je mnogo? Ne zna se. Prvo, ne zna se koji je privatizacioni savetnik radio za Vladu i predložio tu sumu. Drugo, mnogo važnije, ne zna se da li je to realna cena s obzirom da nema s čim da se uporedi. Nema drugog ponuđača. Možda bi taj drugi ponuđač ponudio 106 miliona, ili 150 miliona. A možda bi ponudio i 95 miliona. Ne zna se jer ga nije bilo.

Tako je tender za PKB (kao i nedavni za RTB Bor) pokazao „ružno lice“ političkog angažmana državnih rukovodilaca u privatizacijama koji trčkaraju po svetu i „u četiri oka“ dogovaraju prodaju pojedinih srpskih državnih preduzeća, koju potom administracija pokušava da legalizuje preko tendera. A na taj tender, za koji se nesporno vidi da je namešten za poznatog kupca, ne prijavi se kao konkurent ni jedna respektabilna svetska kompanija. Onda to državno preduzeće završi u vlasništvu onog kupca s kojim su se srpski zvaničnici već dogovorili i koji je jedini dao ponudu.

Zato treba poništiti tender za prodaju PKB-a. Prodaja ne može da bude uspešna ako se na tenderu pojavio samo jedan kupac.

Naravno, teško je poverovati da će se vlast odlučiti na takav korak.

A kad je već tako, treba se samo nadati da će Vlada uzeti neku poznatu i uglednu advokatsku firmu (a za sada nema naznaka da hoće) da joj napravi Ugovor o prodaji PKB-a kojim će pokušati da bar „izvadi“ štetu i usput zapuši usta delu kritičara koji tvrde da postoji opasnost enormnog bogaćenja novog vlasnika na račun pretvaranja poljoprivrednog u građevinsko zemljište.

Recimo, jedan član tog ugovora mogao bi da definiše pravo države (Srbije, grada Beograda ili opštine Palilula) da u narednih pet do deset godina može da otkupi (na primer) 10 odsto prodatog PKB-ovog zemljišta po istoj ceni po kojoj ga je Al Dahra kupila (6.200 evra po hektaru).

Zašto je to važno?

Da bi se država zaštitila od špekulativnih transakcija novog vlasnika PKB koji bi mogao da udvostruči ili utrostruči cenu zemlje, pretvorene iz poljoprivrednog u građevinsko zemljište, ako bi država rešila da otkupi 1.700 hektara da bi gradila autoput Beograd-Zrenjanin, ili podizala tehnološki park, ili pravila industrijsku zonu oko mosta „Mihajlo Pupin“ na banatskoj strani.