Ponižavajuća naknadna pamet

Biti Srbin u današnjoj Sbbiji ukida svaku razliku između lopova, ratnog zločinca i poštenog, vrednog i talentovanog čoveka.Iz takvog jednog galimatijasa, iz objektivnog istrorijskog čorsokaka, razumljivo nastaje svojevrsni fundamentalizam debiliteta kaže u zaključnim redovima svoje istoimene knjige Svetislav Basara ponavljajući po ko zna koji put svoja oveštala“istorijska“ otkrića o srpskom identitetu, istorijskoj svesti, mentalitetu i njegovoj prirodi a sve u cilju fundamentalne demitilogizacije srpske čemerne i falsifikovane istorije.I upravo je Svetislav Basara taj neustrašivi rušilac mitova i anahrone svesti našaeg naroda koji ima posebno poslanje da napiše našu novu istoriju u kojoj neće biti mitologije i debiliteta( i to ne bilo kakvog već fundamentalnog).Kao i uvek smeran i skroman on u završnom tekstu ove knjige skrušeno napominje da je bilo sreće ovi efemerni tekstovi namenjeni zaboravu bili bi za jednokratnu, dnevno političku upotrebu( što i jeste njihov krajnji domet) i satrunuli bi zajedno sa novinama i časopisima u kojima su objavljivani.Ali dokazivanje fundamentalnog debiliteta našeg naroda je zahtevan, posvečenički i opsesivan poduhvat i svaki tekst Svetislava Basare je posebno važan i mora biti naša naročita ostavština za budućnost kao dokaz kako se jedan čovek uhvatio u koštac sa primitivizmom, ksenofobijom i debilitetom ophrvane apokrifne srpske istorije ali i našeg savremenog društvenog života.Svetislav Basara je ubeđen da živimo u zemlji u kojoj vreme- osim u istrijskom smislu, uopšte ne postoji i zato njegovim jednokratnim pamfletima i kolumnama nije istekao rok trajanja i epohalnog znaćenja.On pri tome izražava bojazan da će i dalje i dugo biti aktuelni zato je verovatno nastavio da u listu Danas ispisuje svoj antibarbarus kao njegovu dalju razradu njegove osnovne tvrdnju o srpskom fundamentalizmu debiliteta koji on tako uporno i zdušno godinama raskrinkava i demitoligizuje.Ovi njegovi tekstovi imaju samo plemeniti cilj da nas prodrmaju iz orijentalne začaurenosti, inercije, pasivnosti i pokvarenjaštva.Oni takođe treba da nam otvore mogućnost da konačno zakoračimo u realni svet naše nepatvorene i demitologizovene istorije.

Pisanje za jednokratnu upotrebu je uvek neka vrsta alibija, ne možeš nikada u svojim ocenama pogrešiti, u pravu si uvek jer imaš univerzalni alibi jednokratnosti i zahteva tumačenja u korfist dnevno-političke pragmatičnosti.Nevolja je u tome što ta olako primenjiva jednokratnost pretvara se često u pravu prečicu koja vodi do šarlatanstva, banalnosti, neskrivene trivijalnosti i neobjektivnosti.Ali uvek ostaje odstupnica da je tekst pisan samo za jednokratnu upotrebu.Veliko je pitanje da li pisac otvoreno priznajući da piše za jednokretnu dnevno-političku upoterbu može doseći ozbiljan stepen objektivnosti i argumentovanosti u njegovom radikalnom poduhvatu razaranja našeg fundamentalnog istorijskog debiliteta.Ne radi se ovde o logičnoj konsekvenci pisanja, da ono uvek odlsikava i senči vreme u kome pisac živi.Ali uvek izroni na svetlo dana suštinsko pitanje kada se radi o pisanju prigodnih tekstova koji se bave političkim ocenama jednog vremena.To je pitanje doslednosti i objektivnosti, i to je iskušenje od koga se ne može pobeći.Oni su u vrednosnom smislu osnovni pokazatelj da li će neki tekst ostati samo jednokratna i trivijalna pojava ili će ostati zabeležen kao istinsski trag jedne epohe.Prateći pisanje Svetislava Basare pre svega o srpskoj istoriji, našem mentalitetu i identitetu možemo videti da se on i ne trudi da bude dosledan osim u pokušajima(pretežno nategnutim) da bude demistifikator, dekontaminator i radikalni revizionista srpske istorije.Sledeći ovsakvo ideološko i spasiteljsko poslanje Svetislav Basara smatra da mu je sve dozvoljeno, od otvorenih uvreda do najproizvoljnijih ocena i već izanđalih post modernih konstrukcija i verbalnih egzibicija kako bi ostao veran svom velikom naumu da razobliči fundamentalizam debiliteta naše istorijske svesti i poimanja naše političke sudbine.

Kao i mnogo puta do sada glavni junaci njegove megalomanske revizije i spisateljske jednokratnoisti su Nova Srpska Politička Misao i posebno njegovi urednici Đorđe Vukadinović i Slobodan Antonić.Ne postoji granica na kojoj će se on zaustaviti samo da bi što više uvredio i dekontminirao ovu dvojicu političkih amnalitičara i naučnih poslenika.Ni ostali saradnici sjta Noive Srpske Političke Misli nisu van domašaja ovog razobručenog demistifikatora.Ali arhineprijatelj i oličenje zlog duha srpske istorije svakao je pisac Dobrica Ćosić kao stalna i opsesivna tema u večini njegovih napisa posvečenih razmatranju srpskih istrijskih zabluda i obmana.I tu se opet vraćamo na pitanje doslednosti i načelnosti , moralnih kategorija koje očigledno nisu na velikoj ceni kod ovog hroničara našeg istorijskog rasapa i fundamentalizma debiliteta.Sva sreća ostali su sačuvani kompleti časopisa Međaj, ozbiljnog regionalnog časopisa za književnost, umetnost i kulturu.U dvobroju 22-23 ovog časopisa iz 1989 godine kada ga je uređivao Svetislav Basara objavljen je antologijski razgovor redakcije sa Sretenom Marićem i Dobricom Ćosićem.U stvari ceo dvobroj pod naslovom – Srbija je žedna demokratije- bio je posvečen Dobrici Ćosiću.Tekstove su objavili: Radovan Popović- Dobrica Čosić- njim samim, N.Jakovljeva-Dobrica Ćosić i njegov roman Vreme Smrti, Predrag Doganđić- političke ideje Vukašina Katića u romanu Vreme Smrti, Milovan Đilas –Zapis o Dobrici Ćosiću.Od posebnog je značaja i važnosti uvodna reč izuzetnog intelektualca i lucidnog esejiste Sretena Marića kao redak primer upravo objektivnog, doslednog i stamenog stava u razumevanju vremena u kome je nestajao jedan svet stvoren na temeljima socijalističke ideologije a sa čijim izazovima se i danas suočavamo.“ Jadna je izgledala Srbija a i sve srpsko, negde oko 1930-tih godina.Što veli Dobrica, pobedili smo, a rat izgubili.Ako se takva pobeda uopšte može nazvati pobedom.Oslobađali smo, ali niko osim Srba nije to shvatio kao oslobođenje.Možda i Slovenci, bar prvih godina posle rata. Sama reč“solunac“ ubrzo je čak i u Srbiji, počela označavati neku vrstu klovnovske figure samohvalisavaca, mada ja u životu nisam sreo nijednog pravog „solunca“ takve vrste.Vojvode su im umirale tiho i povučeno u svojim selima. Beogradom se šepurila manguparija, šičarđije svake vrste.Otuda je je najveći deo omladine pred hitlerovskom opasnošču našao jedini spas u- Staljinu.I tako smo imali najsmeliju partizansku vojsku.I opet. Ono najbolje je odlazilo a da niko nije mogao reći –Ko će se vratiti.Dobrica nam se vratio.Ratnici su posle tih samopregora došli na vlast, kroz pobedu.Vlast opasniju, zavodljiviju, više no druge, jer to je vlast jednoumna.U Kominterni se nije bilo šaliti.Šta se tada zbivalo u dušama mladih, onih koji su izborili trijumf staljinizma kod nas, njihove muke, kidanje i lomljenje(ukoliko je tih lomljenja i muka kod njih uopšte i bilo), još nam niko nije opisao.Znamo da je tu večina izgubila dušu.Samo mali broj je uspeo da se otrgne toj sumanutosti.A za to je bila potrebna i izuzetna hrabrost.Režim se nije šalio.Među tim retkima bio je i Dobrica.Dodajte njegovom apsolutnom intelektualnom poštenju i hrabrost i talenat velikog pisca, pa ćete shvatiti značaj Dobrice Ćosića za ovaj narod.ON je i njegov greh i njegovo iskupljenje.A za mnoge od nas i njegova nada“. Nije zabeleženo kako je na ove reći velikog intelektualnog autoriteta reagovao tadašnji urednik Međaja Svetislav Basara.Ali čutanje je uvek znak odobravanja i slaganja naročito kada se radi o rečima tako znamenitog stvaraoca.U razgovor Redakcije sa Dobricom Ćosićem i Sretenom Marićem uključivao se svojim pitanjima i obazrivim komentarima( na granici suspregnute snishodljivosti) i tadašnji urednik Međaja i sadašnji demistifikator Svetislav Basara.U njegovoj knjizi Vučji Brlog iz 1998 godine on podseća na važnost biografije svakog čoveka i nedolične prakse da se zatomljuju i prečutkuju neki nezgodni delovi njegovog životopisa.Govoreći o sukobu oko postmoderne književnosti Svetislav Basara svedoči o tome kako je izneo niz činjenica iz biografije Dobrice Ćosićs što je izazvalo pravu konsternaciju među mladoturcima svih naraštaja.“ Zna li on ko je Dobrica: Zna li šta je On za Srbe učinio“. A šta sam učinio pita se Svetislav Bsara. Na tri –četiri kucane stranice naveo sam podatke iz Ćosićeve biografije i ukazao na neka njegova prijateljstva.Konsternacija u beogradskoj mahali ukazala je na jednu veoma bitnu stvar: Ti ljudi ,okupljeni oko Akademije, po institutima i redakcijama, jednostavno ne žele da sagledaju realnost, uključujući i podatke iz sopstvene biografije“. Ne znam da li u svojim biografijama navodi zlatiborske šetnje i razgovore da Dobricom Ćosićem kada je veoma pomno pratio reči čoveka koga danas besomučno napada bez ikakve mere i na granici elementarne pristojnosti i dobrog ukusa. Možda se na taj način najbolje zatomljuje neželjeni deo biografije.Čudna je ta podrivačka delatnost biografije.Citati preuzeti iz iz dvobroja Međaj-Srbija je žedna demokratoje od pre dvedeset godina možda će pomoći Svetislavu Basari da pomnije i celovitije sagleda realnost svoje biografije uključujuči i njegov dijalog vođen pre dve decenije u sasvim drugom obliku i tonu, uz veliko uvažavanje i poštovanje Sretena Marića i Dobrice Ćosića, uz po neku nejaku kritičku opasku, ali strogo pazeći da se drži tadašnje nacionalne politike oličene upravo u idejama Dobrice Ćosića koje danas u skoro svakom tekstu proglašava za oličenje zlog srpskog usuda i glavnog inspiratora srpskih poraza i uzroka za zaustavljanja modernizacije Srbije i nenog okretanje azijskim uzorima.“ Iako je od Vuka naovamo azijatski duh vazda bio predominantan u srpskoj kulturi, zlatno doba prosečnih i nesposobnih a neizmerno sujetnih i vlastoljubivih započinje sa navodnim crveno-armijskim partizanskim oslobođenjem o kome Ris-ul-ulema lirski gudi u integralnom romanu Vreme Vlasti :nakon takvog oslobođenja stvorena je klima u kojoj su prostakluk, sirovost, ropski mentalitet prema gore i despotska suroovost prema dole postali poželjan oblik ponašanja“.Da li u taj poželjni oblik ponašanja spada i pitanje glavnog urednika Međaja upućeno Dobrici Ćosiću njegovom odnosu prema partizanskom pokretu za koji se on opredelio početkom 1941 godine.Često sam sebi postavljao pitanje:šta bi bilo da sam rođen pre rata;Verovatno bih i ja krenuo vašim stopama kaže Svetislav Basara.Dobrica Ćosić mu je samo kratko odgovorio:Sigurno.

Svi autentični duhovi koji su se pojavljivali u ovoj zlosrečnoj sredini bili su marginalizovani, odbačeni, ponižavani navodi Svetislav Basara i to je još jedna od njegovih opsesivnih tema.On sebe neprestano proglašava za večitog marginalca, neshvačenog barbarogenija, epohalnog demistifikatora uz uredno objavljena sabrana dela i činovnićku državnu karijeru kada se za to ukaže zgodna politička prilika.Svrstavajući sebe u autentične i beskompromisne duhove koji ne kriju svoju biografiju a čiji je osnovni zadatak da razobliči ideologiju kojoj je pripadao Dobrica Ćosića.“Nije mi prijatno što sve drvlje i kamenje svaljujem na Ćosića, umesto samo njegovog, istina povelikog denjka, ali fenomen je razgranat, fluidan- gotovo mističan- da je moguće obuhvatiti ga samo tako što će fokus bizti usmeren u jednu tačku, na vrh ledenog brega, jer to Dobrica i jeste sigurno se mnoga nepočinstva znanih i neznanih kabadahija pogrešno pripisuju njemu“.Ova obzirnost Svetislava Basare je gotovo dirljiva ali to je samo privid jer u večini njegovih tekstova pisanih za instant upotrebu upravo je Dobrica Ćosić izložen najprizemnijim i najtežim napadima i uvredama.Ali ponašanje Svetislava Basare se može objasniti( ne i opravdati) i nekom vrstom zakasnelog i posunovračenog konvertitstva , kada se pročitaju stavovi koje je zastupao pre dvadest godina.Sada su druga vremena i treba se stalno pokazivati u novom ideološki poželjnom i politički probitačnom i korektnom svetlu.Navešćemo ovom prilikom nekoliko veoma interesantnih i znakovitih stavova Svetislava Basara iz dvobroja Međaj iz 1989 godine.“S kakvim pravom, mi savremeni Srbi, prisvajamo junaštvo predaka koji su pre šest vekova sami suprotstavljali islamskoj ekspanziji u odbrani vrednosti svoje civilizacije, ako se prisetimo da smo se u nedavnoj prošlosti, nakon dobijenog rata, olako i vrlo brzo odrekli istih vrednosti i za nekih četrdesetak godina retardirali gotovo do stupnja varvarstva.Ja mislim na jednu Špenglerovu tezu da civilizacija nije poželjno stanje, nego da je to poželjno stanje stupanj visoke kulture koji mi, Srbi, možemo da dostignemo ukoliko se okrenemo našim autentičnim vrednostima jedne pravoslavne civilizacije, a ne pošto poto kaskanju za zapadnom civilizacijom koja je nama ipak strana.Jedno pitanje povezano sa Dobričinim poslednjim interesovanjem.Nismo li bili preambiciozni kao narod? Da li su naše aspiracije prevazilazile naše snage i sposobnosti? Gde je uzrok neshvatljive konfuzije zbog koje Srbi nikada nisu uspeli da realizuju svoje ratne pobede?I na kraju, nije li odsusustvo jedne ideje centra prouzrokovalo u istoriji nezabeleženu disoluciju narodnog bića koja,obilno potmopagana nekim krugovima, dovodi do pojave srbofobije kod samih Srba u jednom delu Crne Gore, čime istorijski apsurs postaje potpun“.Zaista , istorijski apsurd je potpun kada vidimo kako je Svetislav Basara nekada pisao o junaštvu predaka, suprotstavljanju islamskoj ekspanziji, okretanju vrednostima pravoslavne civilizacije, o stranoj zapadnoj civilizaciji, odsustvu reailizacije naših realnih pobeda, pojavi srbofobije kod samih srba u Crnoj Gori.

Možda je najveći apsurd u tome što Srbija je i danas žedna demokratije a možda više od toga u Srbiji nedostaju doslednost i načelnost i to ne samo u našem političkom životu .Svetislav Basara je samo metafora jednog vremena u kome se u isto vreme može u nekoliko decenija proći sve ideološke mene ne obazirući se mnogo na poštovanje elementarnih moralnih načela i principa i pri tome pretendovati na ulogu velikog demistifikatora srpske istorije i sudbine.

4 Avgust 2009 godine