Ponižavanje institucija kulture

Ne radi se samo o degradaciji najreprezentativnijih kulturnih ustanova, radi se i o tome da obrazovanje, stručnost, uspeh, nesporni rezultati u radu moraju da uzmaknu pred partijskom podobnošću i iskazanom podrškom neprikosnovenom vođi.

Ivona Jeftić umesto što izmišlja kosovske bojeve i poziva na divljenje našim velikim junacima kao što je Marko Kraljević, koji je pre svega mitska ličnost, mogla je umesto staroslovenskih knjiga da se upozna sa bližom istorijom , pre svega Muzeja u koji je poželela da se smesti nakon sto je, po njenoj izjavi dostigla zenit na mestu sekretara za kulturu Grada Beograda. Da ima ikakvog znanja, poštovanja, savesti, shvatila bi da se ničim nije kvalifikovala da sedne u fotelju jednog Veljka Koraća ( prvog direktora Muzeja), Aleksandra Marinčića, Marije Šešić, Vladimira Jelenkovića, Branimira Jovanovića. Svi vrhunski intelektualci, stručnjaci, autoriteti u domaćim i svetskim razmerama. Nema spora da su sve njih postavljale neke vlasti i neke stranke, ali su bar imale svest i savest i elementarno poštovanje prema znanju i stručnosti. Ova vlast sve to potire, omalovažava! Nije ih briga, što su nesuvisliji i nesposobniji to su samouvereniji i bahatiji. Pobedili su na izborima, sve im se može!

Direktor Narodnog pozorišta Dejan Savić, tužno je reći naslednik Branislava Nušića, bio je jednom direktor na predlog G17+, ponovo direktor ka član SNS umesto da bude smenjen zbog nesposobnosti, loših uslova rada u Narodnom pozorištu, zbog toga što „šminkanje fasade i velike scene“nije završio tokom prethodne godine, nego je pare za to namenjene morao da vrati u budžet, što bar te radove nije organizovao do kraja leta ove godine, nego usred sezone kad Narodno pozorište proslavlja 150 godina kad je u stvari počela sa radom drama Narodnog pozorišta, (kasnije opera i balet), što na osnovu ličnih afiniteta pravi nebulozne ugovore sa bivšom zečicom, koju pritom vodi na gostovanja u inostranstvo, smenjuje jednog od najuspešnijih direktora Drame, Željka Hubača. Hubač je po svim merilima i kriterijumima, priznanjima stručne javnosti, odzivom publike, jedan od najboljih direktora Drame u njenoj istoriji. Savić ga sve vreme drži na kratkoj uzici kao v.d. To Hubača ne ometa da sledi svoj umetnički koncept, da veruje u kvalitet, odgovornost, rezultat, da hrabro i časno upozorava na uslove rada. Problem sa Hubačem je što je medijski mnogo prisutniji od minornog mešetara Dejana Savića, što nema afere koje mora da zataškava potpisima i izjavama lojalnosti vladajućoj stranci i vođi. Hubač nema političku boju, on samo vrhunski radi svoj posao. Savić je politički do srži obojen i opredeljen, u skladu sa tim bira da se jedino oglašava na vođinim neprikosnovenim medijima TV PINK i TV HEPI. To je njegov rezultat, to je njegova zaštita, to je njegova prednost. Ako je to prednost, onda smo duboko zagazili u „Carstvo mraka“. Tako se zove predstava sa repertoara Narodnog pozorišta čiji naziv brutalno oslikava našu svakodnevicu.

Na kraju moram da budem i lična. U gostovanju na TV HEPI Dejan Savić me je zbog jedne izjave koju sam dala ne znajući uopšte da je za medije, na premijeri „Balkanskog špijuna“ proglasio maltene za nosioca zavere protiv njega. Na pitanje šta mislim o angažovanju bivše zečice odgovorila sam da nemam poja o čemu se radi, ali da me ništa ne bi iznenadilo, da u Narodnom jedino radi Drama i Željko Hubač. To je poslužilo Dejanu Saviću kao izlazna, politička strategija, a Milomiru Mariću kao argument da je reč o političkoj ujdurmi i da je problem što sam ja postavljala sve direktore Narodnog pozorišta i svih drugih beogradskih pozorišta, a eto nisam Savića! Manipulator kakav jeste, Savić nije objasnio da je kao svojevremeno gradski funkcioner nikav uticaj nisam imala na imenovanje direktora Narodnog pozorišta, kao republičke institucije. Kad je reč o gradskim pozorištima jesam imala uticaj i to do davne 2004. godine, uslovno do maja 2008 . kad sam otišla iz Skupštine grada. Ti direktori pozorišta, kao i svi drugi, nisu bili „moji“. Bili su svoji. Pre mene, posle mene, danas. Nesporna imena srpske kulture, uz to, bez pogovora uspešni direktori: Branko Cvejić (JDP), Svetozar Cvetković (Atelje 212), Mihajlo Vukobratović ( Terazije), Nebojša Bradić (BDP), Anja Suša ( Duško Radović), Igor Bojović (Pinokio), Branko Milićević (Puž), Nenad Nenadović (B. Buha), Dušan Kovačević (Zvezdara)…Sramno je sve njih proglašavati bilo čijim. Niko od njih nije bio član Demokratske stranke. Imala sam podršku, pre svega Nenada Bogdanovića kao predsednika Gradske vlade, potom gradonačelnika, da biramo samo one koji su bili najbolji. Jesu! Iskreno rečeno da sam ikad imala ikakav uticaj na izbor direktora Narodnog pozorišta nikad ne bih podržala Dejana Savića.

Autorka je bivša gradska funkcionerka zadužena za kulturu