Ponižena – najadekvatnija reč kojom se Srbija može opisati: Lični stav Vukašina Stanojevića

Jedno od novijih poniženja su gozbe koje naprednjaci organizuju za one kojima je taj obrok ispod šatora jedina prilika da pojedu nešto bolje od parizera i čiji su životi tako teški i sumorni da im to veselje ipak znači.

„Dođite sirotinjo da jedete i podržite nas bogate da budemo još bogatiji na vaš račun!” Nažalost, to je samo jedno od poniženja, a u ovom tekstu osvrnuću se na još neke oblike gaženja dostojanstva.

Kako, ako ne poniženo, može da se oseća uposlenik bilo koje institucije na čijem je čelu kao najizvrsniji izbor osoba poput Aleksandra Vulina, Tomislava Momirovića ili Bratislava Gašića?

Nije li poniženje svih građana to što premijerka, formalno najmoćnija osoba, ima probleme pri izgovaranju dužih reči i rečenica i tako bogata znanja i radno iskustvo da ne zna razliku između ugovora na određeno i neodređeno vreme?

Nije li ponižavajuće što je za lekare, koji su učili i usavršavali se godinama, najveće dostignuće položen ispit iz nemačkog jezika?

Nije li poniženje celog naroda kada predsednik izgovori čuvene reči „da objasnim da bi narod razumeo”?

Nije li poniženje naroda to što pokušava da objasni da su jeftin parizer i milostinja obeležje ekonomskog tigra i zlatnog doba?

Nije li poniženje kada u cipelama od 800 kg tog parizera očekuje od naroda da poveruje da istim tim parizerom pravi sendviče kad god putuje avionom?

A nije li još veće poniženje intelekta to što je propaganda nekima u toj meri ugušila razum pa u takve priče čak i veruju.

Nije li poniženje naroda koji je klicao „bolje rat nego pakt” to što je jedan veliki broj ljudi potpisao pakt sa đavolom, a ogromna većina ostalih je u otvorenom ili prećutnom paktu o nenapadanju?

Ne podvrgavamo li ruglu termin republika time što se nalazi u zvaničnom nazivu države u kojoj javnost slobodno odlučuje samo o imenu bizona sa Fruške Gore?

Ne govori li o poniženju radnika to što imamo najdužu radnu nedelju u Evropi i ujedno skoro najniži životni standard?

Nije li još veće poniženje ljudskih bića to što i za takve poslove moraju da mole, a na tim poslovima rade prekovremeno, u neljudskim uslovima i bez mogućnosti i čak volje da se pobune?

Nije li znak poniženja onog najljudskijeg kada se mladi ljudi, koji bi trebalo da osećaju da mogu da promene svet, osećaju beznadežno sa krajnjom ambicijom da iz države što pre pobegnu?

Nije li ponižavajuće što su prosvetni radnici, visoko obrazovani ljudi koji se bave jednim od najbitnijih poslova za budućnost države, svedeni na robovski položaj?

Nije li ponižavajuće za članove akademske zajednice, formalno najmudrije među nama, što su ubedili sebe da je najveća mudrost zabadanje glave u pesak?

Mada biti ponižen zahteva određeni minimum dostojanstva, ipak ne mogu da se ne zapitam: zar ne osećaju poniženje gradonačelnici širom Srbije, navodno slobodni i dostojanstveni ljudi, „najbolje” što svaki grad može da da, kada po komandi moraju da daju ostavke?

Nije li krajnje poniženje i negacija ličnog dostojanstva ubeđivati sebe i druge da je lični sebičluk borba za „opšte dobro” dok pola miliona „manje snalažljivih” građana živi u apsolutnom siromaštvu?

Koliko god da je ponižavajuće dozvoliti sebi da budeš ucenjen, nije li još veće poniženje biti taj koji ucenjuje?

Kada jedan čovek pretnjama i ucenama dovede ljude na skup da mu se dive, postoji li tu iko, uključujući i glavnu zvezdu, ko nije ponižen?

Na kraju, ne ponižavamo li sebe kada ubeđujemo sami sebe da naš lični bunt nema svrhe, da smo nemoćni, da ne možemo ništa da promenimo i da ne vredi ni pokušavati? Koliko god bila duga i deprimirujuća ova lista, ako se rešimo samo ovog poslednjeg poniženja koje smo dozvolili sami sebi, rešićemo se i svih ostalih!

Autor je asistent na Prirodno-matematičkom fakultetu u Nišu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.