Poniženje voljenog patrijarha Pavla

I u postmodernom preziru prema tradiciji, promišljeni rad može da bude uspešan – na primer, duhovit i vrcav – zato što navodi na razmišljanje o poenti koja je nejasna ili je zapravo nema. Nažalost, konfuzna mešavina ideja i loše otelotvorene metafore može da bude groteskna. Upravo to je skulptura blagopočivšeg srpskog patrijarha Pavla koja je 15. novembra otkrivena u Beogradu.

Anfas, detalji su realistični – lice, ruke, prsti. Donji deo tela je pričvršćen za tlo, ali je njegov ceo gornji deo, pod uglom od, čini se, bar 45 stepeni, nagnut unazad. Gledajući iz profila, narod će reći, „našem svecu Pavlu nisu dali ni stolicu, a kamoli presto, on će jadan pasti, da oprostiš, na d…!“ A sekularni drugodvojkaši će šapnuti jedan drugom: „Pri malom pomeranju tla, ovaj će se prelomiti u predelu kuka.“ Obe pretpostavke se zasnivaju na masivnom odsustvu gravitacione ravnoteže u skulpturi i obe vode rad u ružan vic.

Šta je navelo skulptora Zorana Maleša da upotrebi ovo odsustvo ravnoteže? Jedna ideja možda je bila da će posmatrač, nailazeći na skulpturu iz profila, iz Bulevara kralja Aleksandra ili izlazeći iz Crkve Svetog Marka, reći u sebi: „Da li to Pavle lebdi? Treba da bolje pogledam!“ Plus za umetnika, tome je umetnost uvek težila. No zar vajar nije bio svestan da ljudi prilaze blizu i gledaju skulpturu iz raznih uglova? Provodeći sate razgovarajući sa prolaznicima i vernicima, naišao sam na gotovo jednoglasno negodovanje. Dodaću da kao kvalifikovani socijalni psiholog ne namećem „ispitanicima“ odgovore. Činjenica je da su građani mog rodnog grada o patetičnoj minijaturnoj skulpturi listom rekli nešto slično ovome: „Unizili su namerno našeg voljenog Pavla u ovaj ružni položaj… tipično za…“ Neoprostiv minus za umetnika.

A lokacija? Rad je pored okretnice gde tramvaji dugo stoje. To znači da skulpturu najčešće ne uokvirava tašmajdansko zelenilo, nego neki tramvaj. To je elementarna stvar. Nikome od nekoliko desetina ljudi koji su mi se spontano obraćali nije ova statua bila draga, niti je sažimala njihov intimni odnos sa Pavlom – osećanje ljubavi i uzvišenosti, sublimnog.

Jedan Beograđanin je rekao: „Stavili su Pavla da bulji u engleski naziv onog Vesićevog kafića!“ Mislio je na „novo lice Beograda“ koje propagira gradski menadžer Goran Vesić. To lice svakako nije svo ni bubuljičavo ni rošavo, ali je komentar dopunio utisak da je lokacija loša. Našlo bi se mesto za Pavla na Tašmajdanu, a da se on ne takmiči sa tramvajima, kafićima, gimnastičarima i Azerbejdžanom. Možda blizu ruskog hrama Svete Trojice, koji bi mu odgovarao po skromnosti i duševnosti.

Poza prikazuje starca koji je nesrećan, bez volje i nade. Zašto? Mnogi Beograđani ga se sećaju kako trči za tramvajem sa svojim štapom – ljubazan, pun života… lep! Takvog ga je video i Momo Kapor, koji nije uvek bio milostiv prema crkvi. Relevantno pitanje je: da li sredovečni skulptor, čije je delo „za uvek“, treba da predstavlja istorijsku ličnost u veoma poznom dobu samo zato što je tada bio savremenik? Odgovor je dalo četvoro ljudi iz Prizrena: „Mi smo znali Pavla kao čoveka punog energije, neustrašivog i nasmejanog. A ovo je starkelja bez želje da živi, koga nije briga ni za koga. Nepravda i sramota!“

A Pavla je bila briga za nas. Video sam ga poslednji put u petak 13. februara 2009. od 13.15 do 14.00 časova, na visokom spratu Vojnomedicinske akademije. Bilo mu je devedeset i četiri godine, preminuo je 15. 11. te godine. Sedeo je u fotelji, uspravan od kuka. Bio je slab, ali mi je čvrsto zagrlio glavu kad sam klekao. Bio je lucidan, blagosiljao je mene i mog sina Dušana, tada trinaestogodišnjaka. Monah Metodije, koji ga je pazio, rasplakao se. A u decembru 2000. godine, u vreme kad se Pavle molio za oporavak mog tada petogodišnjeg Dušana od ortopedske operacije, on mi je sa suzama u očima govorio u Patrijaršiji da su ga prozvali „ratnim huškačem“.

Vreme otkrivanja nije bilo objavljeno. Možda zato što se znalo da ni patrijarh Irinej, niti bilo ko iz Vlade i Skupštine, neće prisustvovati. Većinu Beograđana bole takve stvari. Pitaju se ko je odobrio ovaj spomenik, a ko onaj, „nevidljivi“, Nikoli Tesli na aerodromu.

Jedna od mojih sagovornica rekla je da to „čudovište treba pretopiti u nešto“. Nisam odgovorio, ali smatram da Pavle nije bio ponoćni duh koji „lebdi“, već divan čovek koji je osećao duboku ljubav za svoj narod.

Autor je profesor Kalifornijskog univerziteta u San Dijegu i glavni urednik časopisa Art & Design Review