Populizam nikada ne pada sa neba

Zato danas, kako kaže Dž. V. Miler, nemamo uspešnu teoriju populizma.

U sociološkom pogledu on može da znači ideologije i pokrete naroda nasuprot otuđenoj eliti kao osnovi svog legitimiteta.

U politikologiji populizam može da znači metod delovanja u mobilizaciji užih ili širih grupa ljudi.

Po R. Jansenu to je “oblik političke mobilizacije u okviru koga se nastoje pokrenuti marginalni delovi društva u političku snagu uz pomoć nacionalističke i antiintelektualne retorike“.

Populizam može biti stil, vrsta javnog govora i komunikacije sa masama.

U kulturološkom pogledu on često truje javni prostor time što insistira na rasnim ili etničkim razlikama, na politici identiteta i sl. Populizam kao i političke stranke ima dugu istoriju.

Njega ima na levici i na desnici i na sve četiri strane sveta, te u razvijenim i nerazvijenim ili u demokratskim i nedemokratskim zemljama.

Populisti svoju snagu crpe u podsticanju uprošćene i oštre podele i sukoba radnog i poštenog sveta (koje oni predstavljaju), s jedne strane, i otuđene i korumpirane elite, s druge strane.

Tu, po pravilu, nema kompromisa – ko nije sa nama taj je protiv nas.

Za populiste narod je uvek pre objekt nego subjekt političkog procesa.

Za njih malo znače demokratske institucije, podela vlasti, demokratske procedure u odlučivanju, sudstvo, institucije civilnog društva, sloboda štampe.

Za vrlo kompleksne probleme društva nude jednostavna i brza rešenja.

U oštroj borbi za vlast populisti brutalno koriste razne medije, gde im tabloidi služe kao megafoni za širenje demagogije (R. Balfur).

Kada su na vlasti, oni su (zbog svog nesigurnog položaja) stalno u akciji, zasipajući nezadovoljni narod uvek novim obećanjanjima.

A ako u tome nemaju uspeh, lako će okriviti druge i naći žrtvenog jarca.

U istoriji smo imali uspešne populiste (Ruzvelt, Čerčil) i neuspešne (Hitler, Musolini).

Treba istaći da nije lako demaskirati populiste.

Oni vešto koriste demokratske institucije, kao što vešto koriste jezik demokratskih vrednosti, pa ne znamo gde se završava demokratija, a gde počinje populizam (Dž. V. Miler).

U Evropi postoji 18 populističkih stranki ili pokreta. Najbrojnija je radikalna desnica: “AFD“ u Nemačkoj, “UKIP“ u UK, “Nacionalni front“ u Francuskoj, “Liga“ u Italiji, “Partija za slobodu“ u Holandiji, “Narod“ u Španiji.

U radikalnoj levici su: “Nepokorena Francuska“, “Možemo“ u Španiji, “SIRIZA“ u Grčkoj. Antiliberalne stranke su: “Fides“ u Mađarskoj, “Stranka prava i pravde“ u Poljskoj, “Stranka prava i razvoja“ u Turskoj. Antiestablišment stranke su “Akcija nezadovoljnih građana“u Češkoj, “Pokret pet zvezda“ u Italiji, “Mi smo porodica“ u Slovačkoj, “Litvanska partija poretka i pravde“.

Populizam nikada ne pada sa neba.

Posredi su ekonomski i sociološki uzroci.

Oni određuju koincidenciju u kojoj se u političkoj sferi susreću tražnja (političke želje i zahtevi određenih grupa ljudi) i ponuda (programi i sposobnosti populista) (G. Herera, M. Moreli).

Pod pritiskom snažnih tehnoloških promena u svim sferama života, te političkih borbi na državnom nivou i geoplitičkih sukoba na globalnom nivou dolazi (manje ili više burno) do dezintegracije postojećih ekonomskih i socijalnih struktura i do formiranja novih socijalnih identiteta i njihovih preferencija.

Uspeh populista pozitivno i snažno je koreliran sa šokovima u ekonomskoj i socijalnoj sferi.

Uspevaju tamo gde postoje visoka stopa nezaposlenosti, nepodnošljive socijalne razlike, nizak stepen obrazovanja i visok stepen zaglupljivanja naroda preko rijaliti programa,loše upravljanje državom i tranzicijom, korupcija, nekontrolisana migracija i sl.

Nedostatak političkih alternativa uvek je bila dobra osnova za pojavu populizma.

U razvijenim demokratijama dolazi do skleroze i kvarenja političkih stranki.

Stranke se sve više zbijaju oko političkog centra kako bi dobile sve više glasača i time se dočepale državnog aparata, raznih resursa, poluga uticaja i odlučivanja.

U tim uslovima pojmovi levice i desnice blede i malo znače.

Te su stranke više stranke establišmenta nego građana.

Pri tome, građani nisu birači koji aktivno učestvuju u kreiranju politike, već gomila usamljenih pojedinaca (E. From) koja ritualno glasa svake četvrte godine u skladu sa raznim oblicima manipulacije nosilaca vlasti.

Takvu masu vešti populisti lako mogu iskoristiti kao plen za svoje ciljeve.

Populizam je uvek reakcija na unutrašnje i spoljne okolnosti.

Čak i uspešne demokratije ne mogu održati korak sa snažnim tehnološkim promenama, sa geopolitičkom dinamikom i komplikovanom i neizvesnom budućnošću.

Zato dolazi do provalije između velikih obećanja demokratije (vlasti) i nemogućnosti da se ta obećanja ispune. Uspeh populista je uvek ogledalo neuspeha postojeće vlasti.

Populizam je danas zbog korona virusa na „stend-baj“ aranžmanu.

Sve su zemlje preokupirane borbom protiv tog zla. Međutim, korona će različito uticati na socijalnu dinamiku u svakoj zemlji.

Tamo gde su populisti na vlasti, oni će verovatno ojačati svoj položaj ukoliko se uspešno izbore sa koronom i ukoliko i u drugim oblastima budu uspešni.

A tamo gde nisu na vlasti i gde aktuelna vlast nije uspela da efikasno eliminiše koronu, uz gomilanje drugih problema – moguće je da će doći do prekompozicije političkih aktera, pa i do pojave i uspeha populizma i populista.

Autor je doktor ekonomskih nauka