Poraslo dete

Teško je zamisliti teret krsta tada dvadesetšestogodišnjeg Andrića i – u paraleli izgnanstva i tamnovanja Ovidija, Andrića, i nas današnjih – teško je verovati da u ovom ostatku našeg sveta, slomljenom i sažvakanom, gotovo u ispljuvku, živi neko sa takvim inspirativnim perom, snagom i dušom Ex Ponta.

Danas, kad delimo sudbinu izgnanika, ali ne izgnanika na Ponto ili u mariborsku tamnicu jer su oni svakako gajili nadu o povratku svome ishodištu, svome gnezdu, mi smo izgnanici iz normalnog sveta, iz zdrave pameti, iz sebe samih, i nemamo nadu o povratku u svoja ishodišta jer smo u njima zatvoreni, bez svega što nam je oteto i prodato.

Onaj ko nam je to učinio, da je čitao više Andrića nego Vebera (sumnjam da ga uopšte čita i da išta zna o harizmatskom i racionalnom obliku vlasti), mogao bi da napiše „I što pogledam sve je pesma, a čega god se taknem sve je bol“ – razlika u jednom vezniku pokazala bi da bol nije njegov teret (kao kod Andrića) već naš, sve izraženiji i nesnošljiviji.

PORASLO DETE je maksima sa kojom je postavljeno pred nas od svog drugog oca (zbog službenog puta prvog – a uvek su javnosti poturane priče o dva oca), ali poraslo nije uvek i doraslo jer ima takvih slučajeva kad se telo otme i telesnost nadvlada nad umnim.

Iz detinjstva, u kome se formiramo kao ličnosti na koje, vremenom, kao na temelj građevine, dodajemo ono što služi dodatnoj svrsi i što ulepšava, može se izaći bistrog uma i sa lepim uspomenama (nikad, kao u detinjstvu, ništa nema takvu snagu i takav sjaj) – oni nesrećniji iz detinjstva iskoračuju sa frustracijama i traumama, nemilovani i nevoljeni i od najbližih, nipodaštavani ili prezreni od okoline i društva. I jedni i drugi, u mnogome, imaju iste ciljeve, samo što ovi drugi ka cilju trče sa modricama na bolnim nogama. Takva trka ih nauči da uvek stisnu zube, da gutaju knedle („Nemam ja problem sa tim!“) i većom ambicijom hrle ka crti pobede i da je, ako do nje dopru, egzaltirano slave (https://www.youtube.com/watch?v=1P8rSjiXYsk).

I često im život, prethodno neusklađen i filtriran kroz njihovu svest i emocionalnost, oformi ne samo smer samodestrukcije (opasan po njih same, koji ide dotle da najavljuju tragično okončanje; makar toliko smešno, kao bešenje o luster), već i destrukcije koja razara okolinu i sve ono čega se (povratkom na navod Andrića) taknu. Tako patološki ustrojen psihički profil nije odmah primetan za okolinu, ali može da bude vidljiv onima sa jakom intuicijom ili stručnim znanjem; može da znači preludijum ovakvog razvoja stvari.

Kasnije, on postaje jasno vidljiv većini, kroz gestikulaciju, grimase, mimiku i vokabular neprimeren rangu do koga se domogao; postaje nedostojan državničkog vladanja (u smislu ponašanja), vladarske promišljenosti i mudrosti te, na kraju, postojanosti („Ne dam Gazivode!“…) U tom putovanju, od iskoraka iz detinjstva do porastanja (ne i dorastanja), mnogi svedoci su upozoravali na njega, na opasnost koja je bila vidljiva, a prisećaju se i danas, noseći krivicu više nego mi, kasno upoznati, pred pitanjem: Kako je Ovo moglo da nam se desi?

Iako krive sav ostatak sveta, ovakve osobe su uglavnom same krive za svoje životne neuspehe i promašaje jer imaju suviše visoke ciljeve, a nemaju ni dovoljno snage, niti umeća da ih ostvare. Pri tome, u strahu od oponenata koji bi imali argumente da ih odgovore od toga, da ih preusmere, za saradnike (podređene) biraju slepe poslušnike, neuke i nevične, bez skrupula, i time stvari čine težim, što dodatno uvećava njihovo uverenje da su uvek razočarani i nesrećni u nerazumevanju i neodobravanju onoga što čine – a očekuju uvek odobravanje i frenetičnu podršku.

Zbog toga druge smatraju zlobnim, etiketiraju ih najodvratnijim karakteristikama (od miševa, do bednika i izdajnika) i zbog takvog odnosa prema drugima mogu da se na određeni način smatraju psihički defektnim, pometenim, te svojim postupcima nastoje da izazovu samilost (ne samo sudbina zemlje i naroda već sav teret sveta je na njihovim plećima pa ne jedu, niti spavaju) i time opomenu kako se prema njima nije nikad s ljubavlju postupalo.

U nedostatku društvene adaptiranosti, normalne komunikacije i iskrenog odnosa (sve baziraju na laži, a postoji i savremeniji vid koji nazivaju spinovanje), sa izrazitim sociopatskim ponašanjem, ostaju uvek usamljeni – postaju izuzeci ne samo u sredinama u kojima se kreću već i okruženju pa, u zavisnosti od formata do koga dopru, i van granica. Razlozi za postavljanje nerealnih ciljeva uglavnom imaju korene u porodičnim prilikama, koje kod dece formiraju kompleks niže vrednosti, pa u kasnijim godinama u cilju oslobađanja osećaja inferiornosti kompenziraju se time što postavljaju visoke ciljeve jer u slučaju da ih ostvare, osećaj niže vrednosti, prividno (da li i definitivno) biva uklonjen.

Takve ličnosti nisu ni istorijski (vremenski) adaptirane jer u njihovoj mesijanskoj svesti često pripadaju drugom dobu – nikako onom u kome žive, ni društvenim i istorijskim prilikama. I to je razlog stalnog raskoraka sa društvom u kome jesu.

Tako smo danas, neobjašnjivo, kao narod, zaglavljeni između prošlosti i budućnosti, u neodrživom stanju koje imenujemo sadašnjošću i – bar mi stariji, čiji se život odvijao u više društvenih uređenja i u vreme više vlasti – često u prilici da se sa setom vraćamo u prošlost, zaboravljajući pri tome sve one negacije koje smo u njoj gajili, i iz koje smo, u tim vremenima, želeli da što pre iskoračimo, ka očekivanoj boljoj budućnosti.

No, „Ne postoji bolja prošlost i u njoj bolji svet – postojalo je vreme u kome nam je taj svet nudio više, a sve što je iz tog vremena ostalo, može da stane u nekoliko slika. Moćnih, ali i bolnih, kako to već biva sa slikama od kojih se prave snovi“, napisao je prof. Zoran Paunović u svojoj knjizi Doba heroja.
Ali većina nas, očito, nije dostojna ili nema sreću da živi u takvom dobu.

Autor je književnik iz Bora

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.