Poraz i slom koji se krčka

Onome ko je izgubio preporučivalo se da preispita sebe gde je, kada i kako razgnevio bogove i time zaslužio svoju crnu sudbinu. Slično su mislili i savremeniji vojni mislioci, na primer ruski carski general Dragomirov: Snaga „prelazi“ na stranu onoga ko je više u pravu makar da je u početku bio objektivno slabiji.

„Međunarodno pravo“ osim na papiru ne postoji. Reč je o pravničkoj himeri. Realno postoje vojna sila i veština diplomatije. Sve ono što neko samostalno ili u sadejstvu sa drugim uspe oružjem zadobiti (osloboditi ili „osloboditi“) postaće njegovo dotle dok ima snagu da ga zadrži. Kada ga izgubi onda to postaje tečevina drugog.

Otomanskoj imperiji ništa nije pomoglo „međunarodno pravo“ 1912. a takođe ni Austro – Ugarskoj carevini 1918. godine. Porazima su ova dva carstva izgubila prostrane teritorije do tada u njihovom „suverenom i neotuđivom“ posedu. Obe su velesile muževno i stoički primile poraze i sve konsekvence pa su potpisale mirovne ugovore kojima su se i de jure odrekli onoga što su izgubile de fakto. Kukavno je, jadno i nemuževno prenemagati se i ne priznavati fakte, vaditi se na sudiju što ti nije svirao penal a propustio si grdne šanse.

Posle Prvog svetskog rata u Nemačkoj se tokom velike društvene i ekonomske krize nastale porazom razbuktavao revanšizam. Okolnosti su mu išle na ruku budući da je novembar 1918. godine nemačka armija dočekala u rovovima u Belgiji i Francuskoj, daleko van doratnih zapadnih granica. Mnogo pre pojave Hitlera, „umni“ su nemački profesori lansirali tezu o „udarcu u leđa“ koji su Jevreji i socijaldemokrati naneli Nemačkoj jer su tobože ishitreno potpisali primirje a potom i mir u Versaju a Nemci su još mogli da se bore i pobede. Što je bila iluzija zato što je Nemačka iako je na frontu još dobro stajala bila ekonomski iscrpljena i mogla je još malo da izdrži a tada bi se sve survalo u prah i pepeo sa još gorim posledicama. Međutim, takva teorija pala je na plodno tlo. Potom je nastupio period nacizma i Trećeg rajha kada se u jednom trenu poverovalo da se, fudbalski rečeno, u zaustavnom vremenu može zabiti gol i pobediti. Tako je nastupila tragedija za Evropu, čitav svet i posebno Nemačku.

Namernik koji poseti Nemačku suočiće se sa jednim kuriozitetom: diljem ove zemlje nalazite dobro očuvane i održavane spomenike armijama koje su porazile i okupirale Nemačku 1945. godine kao i memorijale o izvršenom genocidu nad drugim narodima tokom nacionalsocijalističkog režima. U školskim udžbenicima i enciklopedijama nalazite osudu ne samo perioda 1933 – 1945. godine već i dobrog dela nemačke političke istorije 19. i prve polovine 20. stoleća. Posleratna nemačka pokolenja vaspitana su da oštro preispituju svoju prošlost, đaci na komemoracijama polažu cveće i odaju počast ne samo civilnim žrtvama drugih naroda (što je u redu) već i vojskama koje su porazile i okupirale Nemačku krajem Drugog svetskog rata. Iako je sistem Trećeg rajha bio zločinačkosatanski i zasluživao je da bude udruženim silama čovečanstva poražen – ne čini li vam se da je ovde ipak reč o preterivanju? U svakom slučaju niko drugi osim Nemaca nije se potrudio da pristupi takvom samoočišćenju. Iako bi svi mogli naći u sopstvenim prošlostima sramne mrlje. Svi ostali veličaju svoju naciju, svi su bili samo žarki rodoljubi (čak i kad su u tome preterivali), svi lakiraju prošlost a minimiziraju davnašnje zločine i grehove ili ih uopšte ne priznaju. Malo ko i pomišlja da se nekome zbog nečega izvini.

Danas u svim enciklopedijama diljem sveta, čak i u Nemačkoj i Austriji, piše da su Centralne sile skrivile Prvi svetski rat i samim ti ga s pravom izgubile. Da li bi tako pisalo da su Nemačka i Austro – Ugarska izvojevale pobedu? Ne, ne bi, već bi pisalo da su sile Antante skrivile rat i s pravom ga izgubile. Istoriografija, ta bludnica i pseudonauka uvek osvešta pobednika i opravda njegova osvajanja i aneksije a dodatno oblati poraženog kao da im nije dovoljno to što su poraženi. To je tako. Tužno je ali tako je.

Srbija je poražena u ratovima devedesetih. Problem mentalnog stanja našeg naroda sličan je problemu Nemaca između dva velika rata. I ovde se elite i narod ponašaju kao da se ništa nije dogodilo, kao da nikakve posledice nisu nastale. Mi se, kolokvijalno rečeno, „pravimo ludi“. Ili smo zaista poludeli? Istina je da je projekat srpskog nacionalizma nazvan od nekih „Velika Srbija“ (ili kako god ga nazvali) potučen do nogu u ratovima devedesetih. Mnogo je toga izgubljeno ali moglo bi se još ponešto izgubiti. Poraz je najpre doživljen na tuđem terenu pa je dočekan i ovde 1999. godine. Neko misli da zagnjurivanjem glave u pesak realnost prestaje?

Tridesetih godina prošloga veka nemačka štampa je rečima i crtežima (karikaturama) prikazivala Jevreje kao pacolike grozne fizionomije, kao podljudsku pasminu koja u sprezi sa degenerisanim plutokratama Londona i Vašingtona i zločinačkim boljševicima iz Rusije namerava uništenje Nemaca. Imali su pogrdne izraze za Jevreje koji su redovno korišćeni u štampi i bilo je neuputno koristiti one neutralne, nepogrdne. Besnela je nemačka štampa i protiv Poljaka, Francuza, Rusa, Engleza, Amerikanaca… Krajem rata Nemci su proterani iz Poljske, Češke i Jugoslavije. Da bi dvadesetak godina kasnije potomci onih koji su ih proterali krenuli u Nemačku na „privremeni rad“ da bi tu i ostali. I ne samo oni već i milioni drugih. A opet malo ko od njih ceni i voli Nemačku i Nemce. Današnja Nemačka manja je od one Vajmarske koja je nacistima bila „tesna“ i u kojoj Nemci „nisu imali dovoljno životnog prostora“. A ima više stanovnika i to ne samo svojih već i milione doseljenika.

Danas su širom Evrope i sveta moguće demonstracije protiv nasilja koje Izrael sprovodi na okupiranim teritorijama. To je moguće u Parizu, Londonu, svuda… ali ne u Berlinu. Kažu zli jezici da kulturnim i naučnim ustanovama Nemačke upravljaju cionisti ali za dobro samih Nemaca ne dopuštajući im da ponovo zgreše i padnu u jeres nacizma. Oni bdiju nad njima kao moralnopolitički cenzori.

Kako stvari teku, moguće je da posle nekog kolosalnog veoma izglednog poraza i sloma koji se krčka i u Srbiji nastane nešto slično. Verujem da će i ovde biti podignuti memorijali genocidima izvršenim nad drugim narodima na koje će buduća pokolenja srbijanskih đaka polagati vence i recitovati stihove pokajnice. Možda će srpskim kulturnim ustanovama zarad što efikasnijeg mentalnog i političkog pročišćavanja upravljati pojedinci iz nacija koje su danas sa domaćih tabloida i TV ekrana označene za pacovske i podljudske? Možda ćemo svi zajedno i zdušno morati da sve ovo što se decenijama „povraća“ u javnosti „poližemo“ do poslednje kapi?

Ono što želim naposletku da kažem je da bi takva sudbina bila surova ali nipošto ne i nepravična.

Autor je književnik i istoričar