Poraz našeg društva

Ovo je jeste najveća tragedija u skorijoj istoriji Srbije, i zasigurno jedinstvena u celokupnoj istoriji, međutim ovo nije prva tragedija ove vrste. Podsetio bih da su postojale indicije na koje niko nije obraćao pažnju.

U prethodnih nekoliko godina smo usled dopuštanja izgradnje kulta ismevanja i zloupotrebe društvenih mreža svedočili nemogućnosti mladih ljudi da se izbore sa ovakvim problemima koji su se uglavnom završavali tragično.

Razlika između pređašnjih tragedija i sadašnje je što se frustracija izazvana kontinuiranim nasiljem nad detetom kanalisala ekstrospektivno i nije rezultirala suicidom već opštim masakrom.

Pitanje koja možemo postaviti zarad otkrivanja makar pojedinih faktora koji su uticali na ovakav ishod variraju od društvenih, do porodičnih, genetskih i mnogih drugih. Međutim, fokusirao bih se prevashodno na sredinu u kojoj odrastaju naša deca i potražio određene odgovore unutar društvene atmosfere, kao i na koji način je to moglo uticati na izvršenje ovog čina.

K.K je sudeći po informacijama koje smo stekli u dosadašnjem delu istrage, dete koje je mirno i povučeno, dolazi iz visoko intelektualne porodice, beležio je fantastične rezultate u školi, iza sebe ima nekoliko opštinskih takmičenja u kojima je takođe briljirao.

Aktivan u vannastavnim aktivnostima, trenirao nekoliko sportova, i nadasve kulturno dete. Uz pomenute karakteristike, deluje da je ispunjavao uslove da bude među najistaknutijom decom po kriterijumima kvaliteta, dok je realnost bila sasvim suprotna, te se našao na stubu ismevanja kroz dugoročne periode da bi na kraju to čak i rezultiralo njegovim samoinicijativnim premeštanjem u drugo odeljenje.

Veoma je intrigantna činjenica da se neko ko bi trebao da bude na samom vrhu društvenog statusa među decom, našao na samom dnu, i time postao predmet vršnjačkog nasilja.

Tu se postavlja pitanje, zašto je to tako? Zašto K.K nije bio uzor, već sasvim suprotno među svojim vršnjacima, a sada već i najozloglašeniji masovni ubica u Srbiji. Da li je ovo jedan od suštinskih razloga činjenja ovog zločina?

Odgovor na ovo pitanje moramo potražiti u tome šta čini društveni status među mladim ljudima, a to definitivno uključuje društvene trendove i norme koji diktiraju poželjno ponašanje među ovim generacijama.

Osim što se ovakvi procesi kreiraju prirodno među decom, oni takođe nastaju kao proizvod događanja na makro skali društvene scene. Kada govorimo o tome, onda je neophodno uzeti u obzir sve što utiče na kreiranje popularnih trendova u Srbiji među mladima.

Ovo uključuje: emitovanje popularnih rijalitija gde se nasilničko ponašanje normalizuje, a zatim i favorizuje; uticaj društvenih mreža i pojedinih promotera ovakvog ponašanja koje degradiraju vrednosne sisteme i uzdižu problematično ponašanje.

Promocija samih kriminalaca, koja ide toliko daleko da čak i gostuju po osnovnim školama. Sa konkretnim primerima možemo ići u nedogled, i tome svedočimo svakodnevno u Srbiji, i to zasigurno konstruiše jedno plodno tlo za degradaciju vrednosti, i viktimizaciju svega onoga što bi trebalo biti uzorno u kontekstu poželjnog ponašanje među mladima.

Kada se osvrnete i pogledate društvenu konstrukciju današnje Srbije među odraslima, možete primetiti nedvosmislena poklapanja kada govorimo o poželjnom ponašanju, vrednostima koja su nepostojeća, porodičnom nasilju, vlasti koja žmuri nad svim nepoželjnim društvenim procesima zarad održavanja rejtinga.

Institucije poput REM-a su mogle uticati na ograničavanje i dalje kreiranje poželjnog i nepoželjnog među decom ali nisu, kao ni ostale institucije.

Naše društvo se sada nalazi u ulozi zapostavljenog deteta nad kojim se vrši nasilje, zaštite nema jer institucije ne postoje, a na kraju tunela vidi dve opcije: da počini zločin nad sobom ili nad celim društvom.

Zapitajte se koliko društvo još toga može da podnese, na ivici smo ponora.

Autor je diplomirani politikolog

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.