Porodica Topalovićki u krematorijumu „Srbija“

Počelo je (iz)vanrednom konferencijom za medije onih koji se izdaju za organizatore protesta „1 od 5 miliona“.

Gledao sam je uživo i refleksno prokomentarisao da je svako od njih odlukom da izađe na izbore postao 1 od 2 miliona. Svesno ili nesvesno pridružili su se onom delu Srbije koji glasa za Vučića ili olovkom ili fluorescentnim prstom, odnosno ili direktno zaokruživanjem broja na glasačkom listiću ili zaokruživanjem broja na biračkom spisku.

Da, u očima onog ko pamti prvu šetnju na minusu i mrazu tog, sada već dalekog i hladnog, novembra 2018, onog ko pamti zaprepašćenje zbog fakenews-a da se šetnja neće održati naredne subote, onog ko pamti Barbaru Životić i novi urbani hit „linč, silovanje, nasilje“, onog ko pamti beskrajnu kolonu za godišnjicu mučkog ubistva Olivera Ivanovića, onog ko pamti devetomartovsku energiju 13. aprila – u očima svedoka tog vremena lutanja, svako ko uđe na biračko mesto pripada „onoj drugoj Srbiji“.

Ne koristim rentu višedecenijskog „šetača“, ne zauzimam poziciju izneverenog, razočaranog građanoida kome smetaju svi koji nisu na „njegovoj“ liniji. Nisam ni politički daltonista, ni moralni elitista. Ja sam samo vojnik ideje u koju verujem i koju artikulišem kroz medijski i politički rad. NJeno izvorište je sloboda, a ishodište moderna i normalna Srbija.

Devojke sa inkriminisanim bedžom na toj famoznoj konferenciji delovale su potpuno nepripremljene, što nije posledica mladosti i neiskustva, već neozbiljnosti i lakomislenosti koja se graniči sa bezobrazlukom. Bile su zbunjene jer njihova odluka nije naišla na aplauz i opštenarodno odobravanje na koje su navikli i koje smatraju da bespogovorno zaslužuju. Bile su besne jer su ostavljene na „ničijoj zemlji“ izložene nervoznim novinarima, repetiranim objektivima i rafalima pitanja koja zahtevaju minimum logike i zrnce zdravog razuma.

Bilo je bolno videti kako se gubi politička nevinost na očigled, ne samo onih koji su se ponadali da je moguća repriza ’68 ili ’96, već i onih koji i dalje na sve to gledaju kao na zaveru britanske ambasade, Vatikana, Hazara i iluminata. Draga deco, vi ste se iz političkog obdaništa zatrčali pravo u javnu kuću.

Ne znam da li ste se obavezali nekom makrou kojem vraćate dugove ili je ovo samo posledica vašeg bunta kao načina da se samopovređivanjem osvetite sredini koja vas nije shvatila i prihvatila, ali znajte da ušivanje i rekonstrukcija političkog himena nikada u Srbiji nije išla na račun fonda za političko-penzijsko ili političko-invalidsko osiguranje.

Takva vrsta intervencije plaća se bogatstvom i kroz višegodišnje rate. Ako ne verujete, pitajte sve one koji su bili na ili blizu vlasti. Vučića preskočite, on je samo menjao makroe, ali zanat i karakter ne.

U toj javnoj kući neće vas dočekati Vjerica Radeta, koja nasrće na ministarku, niti Milorad Mirčić sa pink gaćicama. Preko puta vas biće mnogo gori, mnogo bezobzirniji, mnogo opasniji.

I njih nećete moći da bojkotujete, niti da ih pilatovski ignorišete.

Zajedno sa njima stali ste u red za kartu, zajedno ste se vozili u stočnom vagonu koji saobraća sve do skupštinskog restorana. Ne, ne mislim na kantinu, mislim na balkansku krčmu u koju je pretvoren skupštinski plenum u kojem pijanice sa Farme ili neandertalci sa Dinare repliciraju, terciraju i oponiraju.

Krematorijum Srbija zaista u poslednje vreme ima nesreću sa ženama.

Taman smo zaboravili kletve Nataše Jovanović ili stelt-cipele Gordane Pop Lazić, a radikali svoju labudovu pesmu završavaju bacanjem donjeg veša na Zoranu Mihajlović. Da se ne bismo zapitali pred kim su prethodno spustili gaće, čekamo odgovor na pitanje – zašto nema specijalnih emisija na režimskim medijima o nasilju u parlamentu, državnom udaru i pokušaju atentata na Guči ministarku.

Možete li da zamislite Martinovića kako se izbezumljeno baca na radikale i otima im rekvizite iz sexy-shopa, kao što je to uradio tokom dverjanskog performansa. Ne? Možda zato što je i sam bio konzument iste retorike, istog nevaspitanja, iste ideologije da sve što je neljudsko nije im strano?

Voleo bih da ima u meni volje da branim Zoranu od zajedničkog neprijatelja, ali nije svaki neprijatelj mog neprijatelja i moj prijatelj. Nema, jer je ista Chanel-ministarka sve one koji glasaju za opoziciju optužila da su Miškovićevi plaćenici i mrzitelji „pristojne Srbije“.

Voleo bih da u meni ima snage da branim Anu Brnabić od klerofašističkih, homofobnih napada. Nema, jer ista Dina-card premijerka prolazi kroz transformaciju Danice Čvorović. Samo na početku i samo naizgled normalna, skromna žena tragičnog Ilije polako, ali sigurno biva uvučena u njegov paranoidni svet i postaje identična njemu – fobična, agresivna, šizofrena. Pred očima srpske javnosti u toku je završna faza te tragikomične metamorfoze.

Od Ane tehnokrate Brnabić, dobili smo Anu SNS Rističević.

Postupak Gordane Čomić i njen hazarderski povratak u skupštinske klupe zaslužuje mnogo više od pasusa, ne samo zbog složenosti postupka koji je vešto smišljen i još veštije tempiran, već i zbog dugoročnih i nepopravljivih posledica koje je takva odluka nanela opozicionom frontu. Bespomoćno razočarenje i autodestruktivni bes mrse mi prste po tastaturi i ne dozvoljavaju da staloženo i analitički „svarim“ najnoviji delikates iz dobro poznate kuhinje iz čijih se kontejnera hrani gladni populus.

Zato je najbolje samo podsetiti da je Goca Vojvođanka preskočila Zakon o finansiranju APV, Goca majka je preskočila Tijanin zakon, Goca Srpkinja preskočila je skupštinsku debatu o Kosovu, Goca građanka je preskočila raspravu o budžetu, ali je Goca žena pobedila sve ostale pojavne oblike (do pisanja ovog teksta) aktuelne sekretarke DS-a.

Autor je lekar i član Glavnog odbora Demokratske stranke