Porodična politika protiv „bele kuge“

U proseku u poslednjih 15 godina, broj stanovnika naše države se svake godine samo usled negativnog prirodnog priraštaja smanji za oko 35,000 stanovnika.

Dakle, svake godine u našoj zemlji nestane (tj. izumre) jedan grad veličine, na primer, Vršca ili Pirota.

Pritom, taj broj ne uključuje iseljavanja iz Srbije već samo razliku između broja umrlih i rođenih u jednoj godini.

Dodatno, ova statistika ne uključuje ni veliki porast negativnog prirodnog priraštaja u 2020. i 2021. godini zbog pandemije korona virusa, kada je broj umrlih bio veći od broja rođenih za 55,000 (u 2020. godini), odnosno za preko 70,000 (prema procenama za 2021. godinu).

Ako napred navedeno nije dovoljno da objasni ozbiljnost ovog problema, može se ukazati na još jednu činjenicu: broj stanovnika centralne Srbije (bez Kosova i Metohije) se od 1990. godine do danas smanjio za bezmalo MILION stanovnika!

Istine radi, u ovoj cifri učestvuju i iseljavanja iz Srbije koja nisu zanemariva, ali je najvećim delom (oko 90%) ova cifra posledica negativnog prirodnog priraštaja.

Dakle, situacija je izuzetno loša sa tendencijom da postane katastrofalna. Ako se stvari ovako nastave, u doglednoj budućnosti ćemo se suočiti sa postepenim izumiranjem naše nacije.

Zato je neophodno da država odlučno reaguje i nizom sistemskih i dugoročnih mera utiče na promenu ove situacije.

Prvo, da se ovaj trend rasta negativnog prirodnog priraštaja uspori. Potom, da se potpuno zaustavi.

I na kraju da se preokrene i da u Srbiji počnemo da beležimo konstantan rast pozitivnog prirodnog priraštaja (na primer, kao tokom 1970-ih godina kada smo – bez KiM, beležili prosečno pozitivan prirodni priraštaj od skoro 40,000 stanovnika godišnje).

Da bi se to postiglo, potrebna je ozbiljna i promišljena državna politika usmerena na to da se pruži podrška opstanku i razvoju porodice kao osnovne ćelije društva, a posebno da se omogući pristojan i kvalitetan život porodicama sa troje i više dece.

Populističke mere ovde ne pomažu, i u biti čine više štete nego koristi jer se gubi vreme koje je dragoceno, baš kao i vera da se nešto može promeniti zbog neučinkovitosti takvih populističkih mera.

Primera radi, potpuno je nelogično da država daje jednokratno 300,000 dinara za prvo rođeno dete, a 266,000 dinara za drugo dete i to na 24 mesečne rate?!

Dodatno, u akutnoj situaciji „bele kuge“ naš sistem je postavljen tako da država uopšte ne daje tzv. roditeljski dodatak za peto i svako naredno dete – kao da je cilj da se potpuno finansijski destimulišu (ionako izuzetno retke) porodice koje imaju četvoro dece da dobiju još neko dete?!

A šta tek reći za ideju da se problem reši uvođenjem dodatnih ispitnih rokova na fakultetima?! To je jednostavno neozbiljan pristup verovatno najozbiljnijem nacionalnom problemu sa kojim se danas suočavamo.

Umesto toga, neophodno je shvatiti da ove mere moraju biti logički ustrojene i da ne smeju biti ograničene samo na direktnu finansijsku podršku za rođenu decu, već da moraju sistemski promeniti širi društveni ambijent tako da suštinski podrže ideju porodica sa troje i više dece.

U tom smislu, potrebno je usvojiti mere porodične politike koje će između ostalog uključiti i sledećih 10 prioritetnih mera podrške porodicama sa troje i više dece:

Uvesti beneficirani penzijski staž za majke troje i više dece po progresivnom sistemu (što više dece to veća beneficija);

Smanjiti oporezivanje zarada za roditelje troje i više dece kroz povećanje neoporezivog dela zarade – opet progresivno u zavisnosti od broja dece;

Uvesti mogućnost skraćenog radnog vremena za majke troje i više dece od 36 časova nedeljno, pri čemu bi država plaćala naknadu zarade za časove skraćenog radnog vremena (dva radna dana mesečno) u visini prosečne zarade u Republici;

Uvesti zabranu prekovremenog i noćnog rada za majke troje i više dece;

Predvideti obavezno uvećanje trajanja godišnjeg odmora za treće i svako naredno dete;

Regulisati značajno uvećanu otpremninu kod otkaza po osnovu viška zaposlenih za majke troje i više dece;

Uvesti produženu naknadu za vreme nezaposlenosti kod NSZ za roditelje troje i više dece;

Obezbediti besplatne udžbenike za svu decu za osnovnu školu;

Uvesti oslobođenje od poreza na zakup stana ili kuće koji se koriste za stanovanje porodice sa troje i više dece;

Uvesti obavezu države da uplaćuje doprinose za penzijsko osiguranje na minimalnu zaradu za vreme nezaposlenosti majki troje i više dece.

Konačno, pored napred navedenog, država mora obezbediti i mere podrške mladim bračnim parovima za rešavanje stambenog pitanja. U tom pogledu, država mora učiniti najmanje dve stvari.

Prvo, da obezbedi podršku za rešavanje stambenog pitanja kroz beskamatne državne kredite kojima bi se obezbeđivalo učešće mladim bračnim parovima za bankarski stambeni kredit za prvi stan – sa odloženim periodom dospelosti prve rate tog državnog kredita za najmanje 20 godina i uz otpis dela ili celog tog kredita po osnovu broja dece koje dobije taj bračni par (npr. bračni par sa troje dece da ostvari otpis 50% tog kredita, dok bi bračni par sa petoro dece ostvario potpuni otpis kredita).

U ovom pogledu potrebno je ukazati da nedavno usvojena odluka Vlade Srbije o novčanoj pomoći mladim parovima za kupovinu prve nekretnine, iako na dobrom tragu, jednostavno nije ni dovoljna, ni adekvatna. Najpre, ova mera je očigledno predizbornog karaktera i ograničena je samo na 2022. godinu po principu „drži bure vodu dok izbori odu“. Dakle, njoj nedostaje strateški i dugoročni karakter koji je neophodan ako se želi napraviti ozbiljna promena. Osim toga, ova mera promašuje i cilj koji bi trebalo da ostvari – a to je stimulisanje porodica sa troje i više dece. Jer ako se ova novčana pomoć bespovratno ostvari već za rođenje prvog deteta, onda se time jednostavno ne rešava problem negativnog prirodnog priraštaja.

Drugo, država bi morala da organizuje širom zemlje izgradnju povoljnih stanova solidarnosti za mlade bračne parove koji bi bili dostupni za dugoročni zakup ili kupovinu kroz beskamatne stambene kredite koje bi odobravala država.

Bez toga sve mere populacione politike jednostavno padaju u vodu, budući da su cene nekretnina toliko skočile da je mladim bračnim parovima, po pravilu, izuzetno teško (ako ne i nemoguće) da reše stambeno pitanje na zadovoljavajući način.

Autor je advokat u Beogradu