Poruka iz Stambola

Ono što se dogodilo 29. maja 1453. za Evropljane je pad Carigrada, za Istočnjake osvajanje Istanbula. Ukratko, „pad“ ili „osvajanje“. Simbolički gest ovog čina bilo je pretvaranje Hagia Sofije (Aja Sofije) u džamiju uz dogradnju četiri snažna minareta sa potpornim konstrukcijama. Nedavna Erdoganova izjava, data pri kraju kampanje za lokalne izbore održane 31. marta, da je vreme da Aja Sofija ponovo postane džamija svojevrsna je poruka iz Istanbula. Ona bi se mogla tumačiti kao ponovo „osvajanje“ ovog grada, odnosno njegova reislamizacija i definitivno okretanje od Zapada spram Istoka.

Međutim, čini se, ovaj verbalni gest je takođe odgovor na teroristički čin iz Krajsčerča “ Hristove crkve, novozelandskog grada u kojem je u džamiji u toku molitve ubijeno 50, a ranjeno više od 40 vernika.

Sama Aja Sofija je pretvorena u muzej 1935. kao simboličkim činom sekularizacije turskog društva koje je započeto vladavinom Kemala Ataturka i njegovim okretanjem prema Zapadu.

I zaista sama Aja Sofija je veličanstveni kulturni spomenik koji povezuje svetove Zapada i Istoka. Ona je remek delo arhitekture i jedan od velikih stvaralačkih trijumfa svih vremena sa jedinstvenom kombinacijom elemenata ranohrišćanske bazilike i ogromnom kupolom na pandatifima što je najstariji primer takve primene sa osnovom koja podseća na Konstantinovu baziliku u Rimu, ujedinjujući tako Istok i Zapad, prošlost i budućnost.

Dižući se visoko iznad drugih crkava u Konstantinopolju sa kupolom prečnika 33 metra i visinom od 55 metara, sa ,,vodopadom“ kupola kao simbolom sveobuhvatnog nebeskog svoda, svetlošću koja čini da ova kupola lebdi nalik na ,,ozareno nebo“, ukupni prostor činio je utisak ,,iluzije nestvarnosti“. Kao takva postala je arhitektonski uzor za klasični period osmanske arhitekture i ,,Mikelanđela Istoka“, mimara Sinana.

Stav o Aja Sofiji Erdogan je, pored ostalog, obrazložio ponašanjem Amerike na Bliskom Istoku i njenim odnosom prema Izraelu, navodeći priznanje Jerusalima za ,,večitu prestonicu“ Izraela, kao i priznavanjem Golanske visoravni teritorijom izraelske države inače okupirane sirijske teritorije. Prve reakcije predsednika Erdogana, nakon terorističkog čina na Novom Zelandu, mogle su u prvi mah izgledati neobično. Podsećanja radi Erdogan je tvrdio da je to direktna poruka Turskoj, „dio šire akcije protiv Turske“ i zaprijetio da će svako ko pokuša da zarati sa Istanbulom biti vraćen „u kovčegu“.

,,Oni na Novom Zelandu udaljeni 16.500 kilometara testiraju nas porukama koje nam šalju“, rekao je Erdogan, podsećajući da je napadač objavio prijetnje Turskoj, njemu lično i da je izjavio da želi da otjera Turke iz sjeverozapadnog, evropskog dijela Turske. „Mi smo ovdje već 1.000 godina i bićemo do sudnjeg dana“, poručio je Erdogan na skupu povodom godišnjice Bitke na Galipolju iz 1915. godine, u kojoj je Otomansko carstvo porazilo Britaniju, Australiju i Novi Zeland u pokušaju da zauzmu poluostrvo.

Erdogan je istovremeno izrazio divljenje i poštovanje prema reakciji i saosećanju prema žrtvama i muslimanima koje su novozelandska premijerka i javnosti ove države pokazali nakon terorističkog napada.

Nešto bliže, na Bliskom istoku, nedavno je bilo takođe važnih poteza. Među njima i samit Izraela, Grčke i Kipra u Jerusalimu, uz učešće američkog državnog sekretara Majka Pompea. Sazvan u udruženom energetskom pohodu na Evropu projektom zajedničkog gasovoda, istovremeno je i poruka o trojnom bezbednosnom savezu u mediteranskom regionu. Atinski dnevnik Katimerini ukazuje da se radi o „slanju stroge poruke Turskoj zbog njene agresivne aktivnosti u regionu, čemu je ključni dodatak interes Vašingtona da se na jerusalimskom samitu otvore izgledi za jačanje regionalne bezbednosti, uključujući energetski sektor, kasnije i saradnja u razvoju novih tehnologija. Prisustvo Pompea daje veću težinu samitu (na prošlom je američki gost bio samo ambasador SAD u Izraelu), što potvrđuje interes Vašingtona na najvišem nivou, u trenutku kad Turska pokušava da stvara teškoće, uključujući vojne smetnje u istraživanju i vađenju gasa i nafte u kiparskoj ekskluzivnoj ekonomskoj zoni.“

Profesor Jorgos Cogopulos, ukazuje da tursko “ ruska „srdačna antanta“ značajno utiče na pregrupisavanje saradnje i preispitivanje poverenja, navodeći „sporo, ali primetno“ preobraćanje tradicionalno ustaljene tursko-američke veze u obnovljenu američko-grčku. Slično je, kaže i sa postupanjem Izraela: bliži se Atini s kojom su se dugo odnosi kretali „preko trnja“, a udaljava se od bliskog partnerstva, uključujući vojno razumevanje, sa Ankarom.

Profesor zapaža i povećan interes Netanjahua za Balkan, navodeći kao primer i što je izraelski premijer prošle jeseni u Varni bio počasni gost skupa grčkih, bugarskih, srpskih i rumunskih lidera (pravoslavna vertikala). Ovome treba dodati i aktivnosti Izraela upošljavanjem „savezničke Višegradske grupe (Poljske, Češke, Slovačke i Mađarske)“.

Ova mala skica novih odnosa koji se projektuju na Mediteranu, Balkanu i Evropi uz značajan angažman Amerike i Izraela ne bi bila potpuna bez one koju okuplja Turska kada je islamski svet u pitanju, kao što je Islamska konferencija 65 islamskih država nedavno okupljenih u Istanbulu. Proizilazi da ova priča sa Aja Sofijom možda ima dublje osnove u geopolitičkim previranjima na relacijama odnosa islamskog i hrišćanskog sveta u koji se vešto infiltrira i cionizam podržan od Amerike, pa stoga i poruku iz Krajčerča (Hristove crkve) treba pažljivo pročitati odgovarajućim odgovorom iz Istanbula overenim pečatom iz Svete Sofije.

Autor je slikar i univerzitetski profesor iz Novog Pazara