Završio se još jedan štrajk u Poštama Srbije. Radnici pošte su pobedili i poručili vlastima da dogovori moraju da se poštuju.
Tokom 10 dana koliko je štrajk trajao, mogli smo da vidimo sjajne primere solidarnosti među radnicima. Ipak, stiče se utisak da je moglo bolje. Vlast je još jednom demonstrirala moć kako bi slomila štrajkače. Složni štrajkači su odolevali pritisku vlasti i zato su izborili nešto bolji dogovor od prethodnog.
Međutim, postojeći zakoni i inertnost sindikata su neki od stvari koje im nisu išle na ruku. Šta bi moglo da se uradi kako bi se okolnosti u budućnosti menjale?
Prvo, kriminalna politička elita ima moć da koristi i tumači zakone kako joj odgovara. Zakon o štrajku je dobar primer. Zakon je tako napisan da efektivno obesmišljava pravo na štrajk. Poštari imaju pravo da štrajkuju, ali moraju da održavaju minimum procesa rada.
To praktično znači da danima kojima rade – rade duplo, jer moraju da pokriju i dane kojima su štrajkovali. Zbog toga su radnici u štrajk krenuli samoinicijativno, kršeći taj zakon, što su vlast i rukovodstvo upotrebili protiv njih. Odluku o obustavi rada su doneli na protestu ispred Glavnog poštanskog centra u Zemunu. Prvi predlog Vlade su odbili poštujući istu tu demokratsku proceduru.
Nakon toga su krenuli najveći pritisci, jer je štrajk pretio da ugrozi isplatu penzija. Pored pretnji suspenzijama, rukovodstvo je dovođenjem ljudi iz drugih gradova u poštanske centre pokušavalo da omogući isporuku pošte. Pošto su radnici tim pritiscima odoleli, podeljeno je na stotine suspenzija u Novom Sadu, Zrenjaninu i Kikindi. Jedan poštar iz Kraljeva je u sredu 11. decembra zbog tih pritisaka sebi isekao vene. Sledećeg dana je sazvan sastanak u Vladi RS kojim je, nakon četiri sata pregovaranja, štrajk završen.
Taj dogovor nije stavljen na glasanje kako je rađeno pre toga. To je možda jedina loša stvar koja se desila u celoj ovoj priči. Vladimir Đokić, koji je učestvovao u pregovorima, objasnio je da su dobili ponudu „ili-ili“. Dovedeni u tu situaciju, predstavnici radnika su pogazili procedure koje su sami uspostavili i prihvatili dogovor.
Drugo, izostala je podrška radnika iz drugih sektora. Ne davimo Beograd je od prvog dana štrajka pozivao građane da podrže štrajk i da budu solidarni sa poštarima.
Ubrzo su i druge opozicione političke stranke i pokreti podržali poštare. Međutim, podrška šire javnosti i opozicionih aktera nije dovoljna, posebno kada javni servis o štrajku izveštava „na kašičicu“. Da su sindikati prosvete, GSP-a, medicinskih radnika i drugih pozvali članstvo da bar na sat vremena obustavi rad iz solidarnosti prema poštarima, javni servis to ne bi mogao da ignoriše.
Tada bi i kriminalna politička elita mnogo pažljivije razgovarala s poštarima. Forsira se lažna slika o tome da su zaposleni u javnom sektoru jedni drugima konkurencija. Kada je krenuo štrajk u pošti, odmah se poteglo pitanje što poštari traže veće plate nego što ih imaju učiteljice ili medicinske sestre.
Ta slika je lažna, jer u njoj nema kriminalne političke elite, koja je zauzela sve institucije i koja se prema javnim preduzećima ponaša kao sa svojim feudima. Zbog toga poštari, a ni medicinske sestre, učiteljice i drugi nemaju platu dovoljnu za dostojanstven život.
Zajedničkim snagama bi mogli da izdejstvuju da prestane onemogućavanje prava na štrajk izmenom zakona. Kada se sutra pobune prosvetari, medicinske sestre, vozači GSP-a ili drugi, nadam se da će poštari biti prvi koji će razbiti taj začarani krug i obustaviti rad iz solidarnosti.
Samo tako možemo pobediti kriminalnu političku elitu i obezbediti dostojanstven život za sebe i svoje porodice.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
