Gotovo da nema sumnje da su poslednje dve nedelje ekonomske-kreditne krize koja je otpočela u SAD, a proširila se na ceo svet, negde više negde manje, u ne baš kratkom životu profesionalnog novinara, bile u izvesnom smislu najluđe iskustvo.
Po tome što su se toliko sučeljavala mišljenja – ekonomista, političara, stručnjaka, poslovnih ljudi, raznih teorijskih škola – dajući ne samo razičite dijagnoze bolesti veći govoreći o uzrocima (ovde je više bilo naglaska na politici, manje na ekonomiji). Neki, malobrojni su bili sigurni da bi znali bolje od svih na vlasti ma gde se nalazili, ali je ipak ogromna većina davala utisak i čak priznavala da ne zna šta je pravi lek i da je zato svakako dobro isprobati ponuđeni plan ma koliko ne bio baš siguran. Posle toga, sad kad je većprihvaćen u Kongresu SAD, nastaju faze sprovođenja i otkrivanja kako će 700 milijardi dolara pomoći početku oporavka. I što je još važnije vraćanje poverenja u finansijski sistem Amerike koji je u vremenu globalne ekonomije pogodio ceo svet.
Sve to, inače, nije nepoznato valjda više nikome, uključujući i čitaoce našeg lista, ali ima nekoliko stvari koje se, ma koliko izgledalo blesavo, mogle porediti sa onim što se događa kod kuće, u Srbiji dakle. Iznad svega je bilo zanimljivo potpuno ubeđenje nekih stručnjaka da će ovu krizu – zbog državne intervencije van tržišta – svaki Amerikanac, poreski obveznik platiti ni manje ni više nego 2.300 dolara. Pitanje za kod kuće: koliko košta i da li je neko izračunao „cenu plaćanja“ svakog poreskog obveznika u zemlji Srbiji za pokrivanje gubitaka ili izdržavanje raznih javnih preduzeća u kojima, kako se zna, plate menadžmenta nisu zanemarujuće u odnosu na prosečnu zaradu jednog stanovnika države nam? Ili je to potpuno beslovesno pitanje jednog laika u odnosu na sve ekonomiste koji se slažu ili ne slažu? Bilo je, takođe, krajnje zanimljivo posmatrati u nekim anketama na TV ili pročitati u novinama kako se „obični Amerikanci“ zaprepašćuju na rečda su banke „nelikvidne“. Pitali su šta to znači i da li je mogućno da im propadne štednja i naročito novac uložen u penzijske fondove. Nelikvidnost je čak postala savršena tema satira. Kako je na engleskom „likvid“ tečnost, jedan od najpopularnijih TV-satiričara Kolber je „istraživanjima utvrdio da se najviše kupuju „kembel supe“, jer su tečne, a koštaju samo 89 centi“.
Poslednjih dana, međutim, ekonomski komentatori jednostavnim jezikom objašnjavaju čitaocima i slušaocima zašto ne bi trebalo da budu samo protiv Volstrita i bogataša koji tamo stiču imetak, jer je državna politika bila takva da im je to jednostavno omogućila. Možda će sada, posle izvesnih promena prvobitnog plana, što jeste usvojen u oba doma Kongresa, prosečni Amerikanci uklučujući i one bez posla (159.000 je samo u septembru otpušteno) biti malo više zaštićeni, ali sve tek počinje.
U opštoj raspravi jedan od najuglednijih komentatora, ekonomista Tomas Fridman (njegova bestseler knjiga „Svet je ravan“ u izdanju našeg lista, odnosno firme Dan Graf štampana je prošle godine) kaže da je uplašen do kostiju i najviše u životu, jer je potpuno demantovan u svom i opštem uverenju „da je američki politički sistem kako su ga njegovi tvorci oblikovali tako čvrst i dobar da može da funkcioniše i u krizama makar na čelu vlade i u Kogresu bili i idioti koji se ne slažu i ne umeju da rade zajedno“. Zato poručuje svima njima da su se poslednje dve nedelje ponašali kao da su posetioci s Marsa i da se sada tamo ne vraćaju, da shvate da „smo si povezani“ i da moraju i oni nešto da nauče i znaju, a ne samo da vode političke brige i o tome kako će biti izabrani u svom okrugu ili u Belu kuću što će se dogoditi za mesec dana. Mekejn ili Obama?
Srećom „kod kuće“ su izbori prošli, pa nema ovde pravih pitanja o tome kako se slažu i funkcionišu vlada i skupštine, da li?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
