Poznati švajcarski lekar Herman Roršah imao je dve strasti: psihijatriju i umetnost. Opsednut mrljama došao je na ideju da slučajno napravljene mrlje na papiru mogu otkriti psihičku strukturu ličnosti onoga ko mrlje gleda i tako ga „razgolititi“ pred javnošću.
Da bi se izveo test Roršahovih mrlja potrebna je naravno spremnost pacijenta da gleda i asocijativno govori na šta ga mrlje podsećaju, što daje jasnu sliku ličnosti i njenog psihičkog zdravlja.
Ovaj dobro poznati psihološko-psihijatrijski test ličnosti izdržao je probu vremena te se danas naširoko koristi u svakoj vrsti psihijatrijskog testiranja.
Ispitivanje podsvesnog, neugasli cilj Roršarha ali i Frojda ovih dana obavio je NIN. Milan Ćulibrk nacrtao mrlju na naslovnoj strani u vidu slike Broja jedan sa obilaska izložbe oružja.
Da budem iskren na toj slici video sam tipičnu balkansku idopoklonsku gužvu kada bilo koji predsednik obilazi bilo šta – ovoga puta oružje.
U okolini užurbani ljudi, vojnici, biznismeni i Mile Dodik. A gde ga inače slikati i ko to više voli oružje i uniforme od predsednika Vučića (dobro, možda samo ministar Vulin, ali je njemu to životni fetiš)?
Za vreme opšte nacionalne brige za sliku, koja je poprimala dimenzije histerije, zamišljeni Broj jedan je „sipao istine brzinom munje“.
Dok ga je fašistička opozicija po ko zna koji put ubila, uperivši u njega snajper, on je okretao olovku koju je zašiljio do bola da njome usreći još neki, do tada zašiljeni a ne zasenčani deo Srbije… skromno i bogougodno kako samo i ume ovaj prijatelj našeg patrijarha. Dostojan.
Samo se čudim kako se na slici ispred njega nije postavio Mile Dodik kada već toliko voli da bude u njegovoj blizini?
Ni prijatelji nisu ono što su nekada bili… Mnogo je novih mišljenja pobudila ova slika (ni Mona Liza nije toliko analizirana) – ono što je ostalo staro jeste podvojenost koju neprestano zagovara vlast i ludilo koje zagovaraju televizije sa nacionalnom frekvencijom.
„Ne samo da ima slobode medija, ovo više nije sloboda medija, ovo je postala anarhija u kojoj svaki ludak koji misli da je novinar može da objavi fotografiju u kojoj se vrlo jasno poziva na ubistvo predsednika Republike“ – rekao je evropski i filantropski, kako to samo on ume, čuvar Lika u zimskom i letnjem periodu, Martinović Aleksandar.
Kada bi stavili sliku Martinovića ispred kojeg je špric sa iglom, da li bi to značilo da želimo da ga ubodemo i od njega načinimo narkomana, ili je to ipak samo slika pravnika koji predaje na Visokoj medicinskoj školi u Ćupriji?
Odjednom i niotkuda uzburkao se onaj deo javnosti koji je na slici Roršaha Ćulibrka video još jedan pokušaj atentata, tako nedostajućeg Broju jedan za ovu nedelju, čime bi se ukupan broj ubistva Broja jedan popeo na beskonačno.
Dezerter Vulin zvan uniforma video je na slici „bolesnu mržnju“, profesor medicine Martinović „nastavak prljave kampanje“, učenica Miroljuba Labusa Mihajlović Zorana tvrdi da je na slici videla „poziv na nasilje“, a učenica svih partija do sada osnovanih u Srbiji Gojković Maja „poziv na linč i ubistvo predsednika Republike“.
Dalje nisu mogli da dobace ni Rističević Marijan, čak ni Sarapa Predrag, s obzirom da im se stalno priviđaju neke mrlje pred očima a da nisu sigurni kojeg su porekla.
Za akciju i SNeSanje uvek spreman Marić Milomir hrabro je analizirao sliku prkoseći Tanjugu, Frojdu, čak i Spasić Simi, koji je bio tajni psihoanalitičar tog ranog srećnog jutra kod Milomira. Verovatno su se žestoko SNeSali i Pajkić Lav i Mitrović Željko u abortivnoj nedeljnoj imitaciji emisije 24 minuta, ali zbog Sigmunda nisam smeo da gledam.
Ne brinite, naravno da je u Ninove mrlje gledao i Borisov mali koga sada oslovljavaju iz meni nepoznatih razloga „marketinškim stručnjakom“ – Krstić Nebojša, tvrdeći da je na naslovnici NIN-a video „skandal“ a delujući uplašeno kao da je video Rističevića i Sarapu u sitne sate zajedno.
Nisu posustajali ni stalno zaposleni na jutarnjim programima Pinka i Hepija, Lađević i onaj drugi smešniji… Samo se videlo da ih ljuti što im malo malo u kadar uleti Krstić Nebojša, iako sa ovim televizijama ima samo ugovor o delu, a sa moralom ugovor o povremenim i privremenim poslovima. Muka je kada vaša biografija postane vaša zdravstvena knjižica.
Ceo jedan grad (moj Niš) postao je karikatura protestujući protiv karikaturiste Koraksa i urednika Ćulibrka. Po stepenu karikaturalnosti zaista postajemo jedinstveni u svetu. Grešiti je ljudski, ali istrajavati u tome, odlika je ludaka – pomislih ja, a reče Ciceron.
Briga sve pobrojane, pa i celi grad, što po Frojdu ovo njihovo ponašanje više govori o strukturi njihove ličnosti – oni ionako gledaju u Roršaha zbog Vučića, a ne zbog Frojda…
Zemlja smo koja je odavno zaboravila na stid. Briga nas za Roršaha ako nam bestidnost omogućava dobro SNS pozicioniranje. A ono je utoliko bolje ukoliko ste bliži našem Bogu! I heruvimi i serafimi pokrivaju oči da ih ne bi spalio sjaj Boga, pa slepi kod očiju valjda mogu biti i Vulin i družina.
Osim bestidnosti koja lagano ulazi u genetski kod Srba (slučaj Mali nije slučajan a ni mali), najveći problem postaje društvena podvojenost. Ovakvi besprizorni napadi na sve koji misle drugačije, neprestano etiketiranje drugomislećih (fašisti, lopovi…) postaju rak rana Srbije.
Podvojenost, na kojoj insistira Sipač istine brzinom munje, onemogućava bilo kakav društveni dijalog. Stoga su smešni „napori“ evropskih parlamentaraca da posreduju u „dijalogu“. Jer dijalog u Srba danas je „contradiction in adjecto“. Crnjanski kaže: „nigde na svetu ne govori se o nama tako ružno kao kod nas. Što je gore, nigde na svetu ne dozvoljava se tako olako drugome da to čini kao kod nas“.
Ne samo da nema političkog, nema dijaloga ni među obrazovanim ljudima. Tako nesumnjivo intelektualni bard, kakav Svetislav Basara zasigurno jeste, sebe smatra bastionom demokratičnosti a gaji takvu isključivost, da ga to ne razlikuje bitnije od pomenutih Rističevića ili Sarape. Dakle, nije važno samo šta nego i kako.
„Kako“ je u stvari mera demokratije… Što naravno ne znači da ću prestati da čitam Famozno, ne zbog bojazni da će me Svetislav staviti na predsednika Austrije, već upravo zbog činjenice da je drugačije mišljenje važan društveni korektiv, svima mislećima.
Stoga nije dilema izbori ili ne, bojkot ili ne, DS ili ne, već zdravlje nacije ili ne..
Ponavljam, bez buđenja Zagorke Dolovac, Dragana Bujoševića i SANU ozdravljenje neće biti moguće…
Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
