Posledice kosovskog virusa

Ali, ostala je jednako uspešna u destrukciji kojom je rasturala jugoslovensku zajednicu, potom i svaku izvesnost njene rekonstrukcije, od regionalne saradnje do evroatlantskih integracija. U tom smislu su daleko odmakle sve bivše jugoslovenske republike koje su ostale izvan domašaja srpske politike, i Albanija. Kosovski virus uvlači se i u tkivo svake usputne infekcije. Gasna afera privremeno je zasenila diplomatski skandal kojim je Srbija zaokružila ciklus sporenja i sukoba sa svim nekadašnjim jugoslovenskim republikama. Otkrićem da je prethodna vlada, gotovo u celini, organizovala, s ruskim partnerom, netransparentan, verovatno i nezakonit sistem isisavanja provizija i ustupanja srpskih preduzeća ruskim kompanijama, takođe je ogoljena strvarnost kosovske manipulacije: indoktrinacija, pljačka i osporavanje prava na lični stav i kolektivnu slobodu od ciklične politike otvaranja i zamrzavanja konflikta svakoj generaciji u modernoj srpskoj istoriji.

Najnoviji skandal povezan s Kosovom ukazao je i na žalosno političko stanje srpske zajednice u Crnoj Gori. Njeno liderstvo, čija je idejna matrica vezana za pritvorsku jedinicu u Sheveningenu, uporno se vezuje za nereformisane beogradske političke i bezbednosne strukture. U neposrednoj prošlosti odigrala se i epizoda saradnje s krugovima okupljenim oko političkih investicija zemunskog klana. Srpska zajednica u Crnoj Gori počela se kolektivno poistovećivati s najmračnijim podzemljem srpskog mejnstrima. Čojstvo i junaštvo srozali su se na divljanje huligana u Podgorici, po uzoru na beogradske kolege, i infuzijom kojom je okončan štrajk glađu jednog od lidera koji je saučestvovao, sa govornice, u demoliranju srpske prestonice. U stvari, pred crnogorskom srpskom zajednicom je isti put koji je Srbija trebalo da pređe nakon 2000, jer se toga nije setila 1989. I to je učinila usporeno, traljavo, uz ljudske žrtve. A zadatak Crne Gore u celini je reforma reformi i demokratizacija demokratizacije, bez obzira na pojedinačna i kolektivna uverenja o poreklu i identitetu.

Predsednik Tadićje, doduše, u međuvremenu krenuo da popravlja štetu koju je odnosima s Crnom Gorom i Makedonijom, i Srbiji kao racionalnoj i prosvećenoj demokratskoj kulturi, nanelo Ministarstvo spoljnih poslova. Ipak, primetio je da se Crna Gora odlukom o priznavanju jednostrano proglašene kosovske nezavisnosti „direktno umešala u unutrašnje stvari Srbije i prekršila međunarodno pravo“.

Ni to nije sasvim tačno. Srbija se Kumanovskim sporazumom odrekla suvereniteta nad Kosovom. Rezolucijom 1244 taj suverenitet su privremeno na sebe preuzele UN. Odsustvom iz demokratskog izbornog procesa, i odbijanjem da bude zastupljena u institucijama, koje je u stvari obostrano, albanska kosovska zajednica se izuzela, i izuzeta je, iz srpske državne strukture. Ali, u perspektivi ovdašnje svakodnevice to je manje važno, sve dok kosovski virus povremeno ne podivlja i ugrozi javni mir, bezbednost, spokojstvo i pravo na budućnost u razvoju i prosperitetu, kojih je Srbija kolektivno lišena od zloglasne Osme sednice 1987.

Održavanje zamrznutog kosovskog konflikta i dalje je sistemska ucena i zastor svih oblika zloupotreba. Građanstvo Srbije smišljeno je, u poslednje dve decenije, lišavano suvereniteta nad sopstvenim životima i osnovnim resursima koji su pripadali zajednici. Tome su prethodili nacionalizacija, teror i siromaštvo komunizma. Nacionalizam se udobno oslonio na takvo nasleđe. Uzurpirani su i lišeni građanskog suvereniteta fabrike, škole, bolnice, pločnici. Ko je gradovima oteo sportske hale, domove kulture i bazene, podizane od poreza, samodoprinosa? Da li su političke partije izborom poslanika, koji su većinom dostojni samo primarnog ljudskog prezira, otele građanstvu, koje je većinski ljudski racionalno, političke mandate? Uzurpirani su energenti. Nadležna ministarstva osporavaju ili relativizuju kolektivno pravo ovdašnje političke kulture na antifašizam i antisemitizam. Gde je nestao suverenitet nad potrebom za poštenom i brzom demokratskom i imovinskom tranzicijom? Zašto se pozivanjem na svetsku finansijsku krizu abolira interes političkih partija da otežu proces privatizacije javnih preduzeća? Iz kojih prihoda potiču basnoslovna primanja u upravnim odborima? Gde je nestao suverenitet pogažen kršenjem načela ravnopravnosti resora vlasti, dok izvršna i zakonodavna vlast, na osnovu nalaza EU, postavljaju, postrojavaju i ponižavaju tužioce i sudije?

U sastav navedenih prioriteta uključen je i onaj da se počnu zvanično poštovati i zvanična Crna Gora, i svaka od njenih nacionalnih zajednica. Tek time će se ispuniti preduslov da se dekriminalizuje karakter srpske politike, podrazumevajući pre svega budućnost političkog društva koje je u toj politici zastupljeno.