Poslednje reči naše himne su „na kraju niko nije sam“: Pismo bivšim i sadašnjim đacima Karlovačke gimnazije

Tom prilikom su rekli maloletnim đacima koji su se okupili da su „nenormalni“ i uz to fizički nasrtali na njih. Ovo predstavlja samo kulminaciju sve veće erozije školstva, u kojom je postalo nenormalno da se obavljaju najnormalnije stvari koje se očekuju od đaka.

Prema vlastima onda, nije baš normalno voziti se svakog dana pola sata tamo i pola sata nazad autobusom samo da bi se steklo znanje, nije normalno ne upisati se u najbližu i najlakšu srednjoškolsku ustanovu, već polagati prijemni za jednu od zahtevnijih gimnazija koja se još nalazi u nekim tamo Sremskim Karlovcima, a da pritom dolazite iz Novog Sada, Bečeja, Kikinde, Sombora, Odžaka, Zemuna, Vranja.

Nije normalno čitati toliko knjiga, ići u pozorište, posećivati izložbe, prevoditi Asteriksa i Obeliksa sa latinskog, a književne, medicinske i sudske tekstove sa engleskog, proučavati Šekspira u originalu, negovati ljubav prema norveškom i italijanskom, čitati mange na japanskom, putovati na razmene, glumiti, pevati u horu, raspravljati o logici i filozofiji, baviti se lingvistikom iz zabave, obožavati psihologiju, imati časove fizičkog vaspitanja u Dvorskoj bašti, debatovati o sociologiji, takmičiti se u govorništvu, pisati poeziju i prozu za školski list.

Uspesi naših đaka, poput moderiranja programa sa regionalno i svetski poznatim književnicima, borbe za uređen i nezavisan učenički prostor, staranje za osnovnu higijenu i besplatne uloške u školskim toaletima, za udomljavanje pasa, udruživanje protiv nepravde – nije normalno.

Prema našim vlastima, to je izvan domena normalnog i predstavlja pretnju za one koji su se u današnjem društvu „lepo snašli“. Za one koji su stvorili paralelnu, privatnu državu u kojoj je sticanje ličnog profita i korupcija jedino što funkcioniše. Za plaćene oblike života koji se kriju pod kapuljačama. Za diktatore i zaglupljivače, za poslušnike i povodljivce.

Za one koji uzimaju sve trulo što jesu i što čine pa to zalepe onima koji su ih prozreli. Za „krvave ruke“ koje imaju svoju produženu ruku u kojoj je batina, a to je ruka koja preti naučnicima i naučnicama, književnicima i književnicama (svedoci smo toga da je zbog nepodobnih učesnika zabranjen festival „Kikinda short“ čijeg je programa i koautorka ovog teksta svojevremeno i sama bila deo), studentima i studentkinjama, aktivistima i aktivistkinjama, slobodnomislećim građanima i građankama, a sada i maloletnim gimnazijalcima.

Od avgusta do septembra, dakle u samo jednom mesecu je, prema podacima Eko straže, individualno targetirano 60 građana i aktivista. Aktivistima i aktivistkinjama, poput Zorane Crnojević, koja je tada bila u petom mesecu trudnoće, policajci su vršili upade u kuću. Naučnike članovi Vlade i predsednica Narodne skupštine Srbije, a doskorašnja premijerka, redovno pojedinačno kritikuju preko društvenih mreža ili ih institucionalno ućutkuju kroz pritisak iznutra. U nekim slučajevima bilo je i pretnji smrću. Potom, od septembra do danas počela su hapšenja, ljudi su kidnapovani na ulicama usred bela dana i to od strane nelegitimisanih lica. U sijaset primera su napadnuti i novinari – dakle, na meti su sve profesije za koje će se karlovački đaci opredeliti.

Nakon toga je vlast uperila svoje prste i u vas – same đake. Oni istovremeno napadaju ono što ćete vi postati i ono što vi jeste. I zato je bitno da se povežu različiti delovi društva koji su pod napadom. I to posle jednog tragičnog događaja, nakon kojeg je glavni slogan postao: „Krvave su vam ruke“. Ove „krvave ruke,“ ili bolje reći kandže vlasti, su, uz batinaše koje smo imali prilike da gledamo ovih dana širom Srbije, još gore i oštrije, jer su sada sa građanskog društva i naučnog sektora prešle i na maloletnu decu. Imali smo slučaj u Jovinoj gimnaziji, gde je direktor škole minut ćutanja okarakterisao kao manipulaciju decom, nazvavši ga paganskim i komunističkim činom koji nije u duhu hrišćanstva – i naglasio da „ko nije hrišćanin, nema dušu“.

A dok je govorio o duši i hrišćanstvu, uz njega su stajala dva policajca. U Šestoj beogradskoj gimnaziji poslat je vojni kamion protiv barikada koje su organizovali đaci. I potom su izvedeni i batinaši kod Karlovačke gimnazije.

U našem društvu, ideja da se deca mogu pobuniti protiv svih ovih zala je skandalozna, ali je i realna. Iako je teško zamisliti da se deca bune, ona su u istoriji to često činila. 1911. godine su u Velikoj Britaniji đaci, mahom deca pripadnika sindikata, paralizovala britansku ekonomiju, barikadirajući škole u borbi protiv tadašnje policijske represije. U Mađarskoj je, u Budimpešti, postojao „Gaudeopolis“, grad dece koja su samoorganizovala malu državu nakon što se stvarna država raspala u Drugom svetskom ratu. Ideja da deca mogu da budu „revolucionarna“ sada se pojavljuje i u Srbiji.

Prema romanu francuskog filozofa Žan Pol Sartra, u ključnoj sceni jedan od likova, DŽesika, izgovara mladom intelektualcu i revolucionaru Igou: „Od lepo vaspitane dece, gospođo, postaju najstraniji revolucionari. Ona ne govore ništa, ne skrivaju se ispod stola, jedu odjednom samo po jednu bombonu, ali onda je kasnije skupo naplaćuju od društva. Čuvajte se lepo vaspitane dece!“. Roman se zove „Prljave ruke“, a u sceni Džesika Igou pronalazi slike iz mladosti, ovog lepo vaspitanog deteta, a sada revolucionara koji se priprema za jedan revolucionarni čin.

Citat govori da će oni koji su dresirani da slušaju u pobunama često biti i najkonsekventniji. A kada smo kod ruku, u jednom društvu u kojem su vlasti „krvave ruke“, ruke naših đaka predstavljaju, kako Sartr kaže, najnormalniju reakciju od ove „lepo vaspitane dece“. Ako ta reakcija žaljenja nije normalna, onda nije ni društvo. I obrnuto. Možda naša država nije toliko uložila u razvoj kritičkog mišljenja u školama – ali može se reći da ga je definitivno dobila jer ova „deca“ nisu za potceniti.

Međutim, nijedno kritičko mišljenje – pa ni ono đačko – nije samo i ne sme biti usamljeno ma koliko režim hteo da ga izoluje. I zato je bitno da ponovimo poslednje reči naše himne, himne Karlovačke gimnazije, a to je da „na kraju niko nije sam.“ Jer i tu Karlovačku gimnaziju na kraju krajeva, ipak čine ljudi i to ne samo oni koji je trenutno pohađaju. Udarivši na đake, ovaj režim je udario na nečijeg brata, sestru, ćerku, na porodicu i prijatelje njenih đaka. I ovo je pogotovo u slučaju Karlovačke jako bitno, jer nije neobično da bivši karlovački đaci imaju i porodičnu istoriju koja je vezana za Karlovačku. Od pradeda i prabaka pa do najuže porodice, nije neobično videti da su nekada i po četiri generacije prošle kroz Karlovačku gimnaziju koja je time odškolovala čitav jedan porodični rodoslov (kao što je slučaj i koautora ovog teksta).

Ukoliko želimo da školuje i buduće generacije, mi se za nju moramo i boriti. Jer smo i mi činili nju, kao što je i ona činila nas. I može se reći da je jedini način da sprečimo buduće manipulacije stanovništvom i neviđene nivoe korupcije upravo to – da podignemo nivo obrazovanja tog stanovništva, u kome učestvuje i Karlovačka gimnazija. I zato bi njena odbrana trebalo da bude nešto bez čega mi kao društvo nećemo moći da idemo dalje. I zato stojimo uz Karlovačku gimnaziju – jer ona doživljava istu sudbinu kao i celokupno društvo.

Naše društvo se sada nalazi upravo u tom trenutku kada je nešto najlekovitije što može da čuje upravo himna Karlovačke gimnazije i ovaj njen deo. Jer, pojedinačno i u izolaciji – aktivisti i aktivistkinje sami za sebe, naučnici i naučnice sami za sebe, učenici i učenice, studenti i studentkinje sami za sebe – svako od nas je ranjiv i pojedinačno možete očekivati pritiske i ucene reda koji su van svake granice. Izdržite, naši dragi đaci, jer ste vi Karlovački đaci, a uz sebe imate i nas – i celo društvo. Imate i svakoga ko je osetio na svojoj koži nepravdu od režima.

U tom smislu zaista, niko od vas nije i ne sme biti sam. I kako se situacija bude pogoršavala, sve više ljudi bi trebalo da pritekne u pomoć. Ovo bi trebalo da je dužnost bivših đaka, šireg društva, ali pre svega i akademske zajednice, jer režim koji napada maloletnu decu nema budućnost – a u svoj krah uvlači i sve nas. I zato se moramo suprotstaviti i stati uz vas. Ovo nije uzalud jer je danas pored vas sve više i više fakulteta u blokadi.

Ljudi svake nedelje staju na 15 minuta da se sete žrtava. Vaša pobuna im je neshvatljiva, nepoznato im je vaše kritičko razmišljanje, zbunjuje ih vaš bistri pogled, vaša svestranost, vaša upornost i vaša solidarnost. Vaša ispravnost pre svega. Oni vas se plaše, jer vi ste budućnost, a to znači da dolazi novo doba u kojem nema mesta za njih. Zabolelo ih je vaših 15 minuta koliko ste zastali, jer tih 15 minuta tišine koju je podelila cela zemlja sa vama govori o njima glasnije od bilo kojih reči. Zato im ništa nije jasno, jer ne shvataju da ljudi stoje zajedno.

Svako od nas je deo jedne te iste borbe. Svi mi zajedno činimo jednu borbenu zajednicu koja možda još uvek nije u potpunosti povezana, ali postoji. I to je ono što je bitno i za građane Republike Srbije. Karlovačka je preživela ratove i preživeće i buduće sukobe. Gledajući danas na napade na nju, mi gledamo u svoju prošlost i budućnost – kao i budućnost celog društva.

Nema važnije lekcije od toga što ste po savesti i čista srca osetili emotivnu, racionalnu i moralnu potrebu da odate poštu žrtvama. I nema važnije lekcije od one koja uči da treba stati uz svoje drugare koji su doživeli verbalno i fizičko nasilje, pretnje i zastrašivanje. Empatija, borba za pravdu, etika i solidarnost jesu u duhu naše škole i ono što nas oblikuje i odvaja kao ljude od neljudi i onih koji bi da se o vas okoriste. Zato ne damo da neko preti ni vama ni vašim profesorima i pozivamo sve bivše učenike i učenice naše gimnazije da ovog petka u 11.52 dođu ispred Karlovačke gimnazije i podrže skup solidarnosti sa đacima Karlovačke gimnazije.

Andrea Popov Miletić, književnica, autorka romana „Pioniri maleni, mi smo morska trava“
Aleksandar Matković, naučni saradnik pri Institutu ekonomskih nauka u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.