Poslušajmo žene – Neka gori sve!

U javnosti je postalo dobrodošlo kreiranje novih entiteta, makar pojmovnih, koji se mogu smatrati “drugošću”. Specifičnosti takvih entiteta, njihove osobenosti, doživljavamo kao “manjkavost manjine” i zaštićeni komforom pripadanja neugroženoj (većinskoj) grupi čekamo da neka naša osobina postane nova osa društvene podele.

Još je neprijatnije saznanje da su podele proizašle iz ugrožavanja temeljnih ljudskih prava. Tako, zarad odbrane od nasilnika, zaverenika, drugoverujućih ili neverujućih, državne osionosti ili nebrige, te kriminalaca svake vrste, vidimo grupe čija su prava posebno ugrožena, a mi tu ugroženost smatramo “njihovom”.

Čija su prava koja ugrožene grupe danas štite ili brane? Sva prava morali bismo smatrati “svojim” i tako se prema njima odnositi – kao prema sopstvenoj svojini. Ako bismo da društvo i njegovi zakoni sačuvaju naš život, ili našu imovinu, na primer, onda moramo reagovati svaki put kad je nečiji život ili imovina ugrožena kao da je ugrožen baš “naš život” i baš “naša imovina”.

To se čak ne bi moglo nazvati “solidarnošću”, nego “društvenom samoodbranom”. A solidarnost bi bilo učestvovanje u odbrani koja uključuje i empatiju. Tako potvrđujemo da nam nije stalo samo do odbrane “reda i poretka”, nego do ljudi koje razumemo i čiju patnju i sami osećamo.

Umesto toga, ono što mi sada radimo ili u čemu učestvujemo, jeste izdvajanje ugroženih grupa. Nedobronamerni će tom prilikom u njihovo naručje ubaciti breme problema, a dobronamerni neku vrstu opreme ili obuke za društveni aktivizam. Moramo razumeti da je i ovo drugo opasno.

Prvo, ta borba nije “njihova” da bismo se mi iz nje izuzimali i drugo – time ćemo dodatno getoizirati i ugrožene i njihovu borbu za narušena prava. Lakoća odvajanja ugroženih iz celine društva je jedna od najvećih oholosti savremenog doba. Ovog doba koje odlikuje pseudo-humanost, a suštinski – “odsustvo međusobne podrške”.

Otuda me posebno poražava kad čujem pozivanje na “žensku solidarnost”. Znam da je to nepopularno reći, ali se ne osećam dobro zbog te izdvojenosti ženske iz ukupne društvene solidarnosti i podrške.

Ne zbog toga što se, kad su žene u pitanju, ni ne radi o “manjinskoj grupi”, niti zbog toga što su to “naše majke, sestre, kćerke” (od ovakvog posvajanja mi je posebno muka)… već zbog toga što tako borba ostaje izdvojena.

Arogantno je misliti da je moguće jednako dobro videti i razumeti probleme koje ne osećaš na svojoj koži ali sam uveren da insistiranjem na solidarnosti (samo) među ženama sužavamo prostor za preko potrebno razumevanje, pa čak i za borbu. Jer mi smo “i oni i one” – usmereni jedni na druge, i odgovorni jedni za druge.

Na početku sam namerno rekao “izgradnju”, a ne “očuvanje” zajedničke vrednosti, jer po svemu sudeći, od onih vrednosti o kojima najčešće mislimo da su trajne, ni temelji neće opstati nakon kulturnog raspada kojem svedočimo. Stoga, “ako se plašimo mraka” – poslušajmo dobre žene sa interneta: “Neka gori sve!”

Stavovi izraženi u ovom tekstu predstavljaju lična mišljenja i stavove autorki i autora i ne moraju nužno odražavati i stavove Fondacije „Fridrih Ebert“