Postaje mi simpatičan Goran Vesić

Čekajte gospodine polako, pomislite na ljude koji Vas vole i koje Vi volite, ljubazno i smireno rekao mi je čovek.

Ama matori, imam ja sve to u fulu, voli me čak i moja tašta, nego postaje mi simpatičan Goran Vesić, saopštio sam sagovorniku svoju užasnu spoznaju.

Voli te tašta i simpatičan ti je Vesić, naglo je prešao na ti, ovog puta neljubaznim tonom, moj sagovornik.

Da, to je moj problem, rekao sam mu mucajući (recimo kao predsednica skupštine), drhtavim glasom.

Vidi majstore, to prevazilazi sva moja stručna znanja, tako da, učini to što bezbolnije, hladno izgovori čovek čuvenu rečenicu Nikole Koje iz kultnog filma moje generacije „Mi nismo anđeli“, nakon čega je prekinuo vezu.

Kako sam ja ipak prepun mentalne snage u sudbonosnim momentima, pomislio sam da je sutra novi dan, a da dan počinje novim jutrom, te da ću opet videti Jovanu Jeremić i Sarapu, kao i da je Srbiju nedavno posetila Kasandra, zasluženo, jer smo mi jedina zemlja na svetu koja je pravila miting sa zahtevom da ona bude puštena iz zatvora, shvatio sam da život ima smisla.

Ipak bolna je činjenica da mi je u jednom, istina kratkom trenutku, Goran Vesić postao simpatičan.

Doći ćemo i do razloga za simpatije, ali sam prvo hteo da kažem zašto su za mene simpatije prema Vesiću protivprirodni blud.

Razlog je jedan jedini, on je prvi počeo da uništava moj Beograd, a za ovu tvrdnju imam puno dokaza.

Istina dok se on bavio ruženjem Beograda, gradonačelnik je bio neki doktor koji se zvao nešto kao Čičičičić, ali taj doktor je zapravo samo pravio kućice za vrapce, tako da sam ja razumeo da je on bio gradonačelnik iz hobija, u slobodno vreme, kad mu pukne testerica za sečenje šperploče.

Godinama sam, najčešće sa mojim drugom Acom Simićem (sjajan tip koji u sedmoj deceniji ima ogromnu energiju) pokazivao Beograđanima šta nam to Vesić radi.

Na Kališu smo snimili posečena stabla, od kojih su neka bila, moglo bi se reći simbol ovog grada. Da podsetimo, posečeno je ukupno 155 stabala, što na Kališu što na Ušću, jer su navodno smetala izgradnji gondole, za koju nije izdata građevinska dozvola i ona se definitivno neće graditi.

Otišli smo u Skadarliju da pokažemo da je iz nje u nepoznatom pravcu odneta stara autentična turska kaldrma, a zatim je asfaltirano, preko čega je stavljena druga kaldrma.

Nema potrebe, ali navešću, smisao postojanja Skadarlije kao ambijentalne celine je da autentično pokaže kako je Beograd nekad izgledao.

Skadarlija, dakle, više nije autentična. Pržili smo jaja na behatonu i čuvenim kockama Trga Republike, u piku toplotnog talasa u junu pre nešto više od tri godine, čime smo želeli da pokažemo šta znači nedostatak zelenila na ovom glavnom, ne samo gradskom, već srpskom trgu.

Acin termometar je pokazao 50 stepeni i dalje nije mogao, ni termometar a bogami ni Aca.

Jaja sam ispržio za petnaestak minuta i pobegao u veštački hlad suncobrana obližnjeg kafića.

Bilo je još mnogo toga, ali ovo nije roman… I kao što u onom vicu pesimista kaže optimisti, od ovoga gore ne može, optimista je bio u pravu, može, može…
Na čelo grada došao je Aleksandar Šapić, koga Vesić proziva.

E sad, zamisli gde je danas Beograd, kad mu je prvi čovek lik koga opravdano proziva Vesić.

Evo zašto opravdano.

Šapić je dakle došao na genijalnu ideju farbanja autobusa u plavo. Svoju ideju pravdao je pogrešnom tvrdnjom da je plava boja, boja Nemanjića.

Naravno, nije mu palo napamet da napravi neku anketu, formira komisiju… Ne, čovek je jednostavno sam doneo ovakvu odluku, sa apsolutno pogrešnim argumentima. Izneo je i tvrdnju da je dosadašnja boja soc-crvena, kaže podseća ga na kioske sa viršlama i jogurtom.

Dobro pamtim te kioske, te imam slobodu reći da su oni bili jedan od simbola ovog grada, ali i jednog veoma lepog vremena. Šapić, moram priznati zbunjuje svojim stavovima.

Ako pričamo o bojama, onda moramo reći da je to definitivno stvar ukusa, ali ne i prioritet.

Plava boja definitivno nije bila boja Nemanjića, već je predstavljala boju dresova reprezentacije Jugoslavije. Sećam se i pesme „Plavi napred plavi, Jugoslavija“, čime Šapićevi stavovi postaju kontroverzni, jer su dresovi u novijoj istoriji promenjeni u crvene, te ja nemam drugo objašnjenje osim da je Šapić zakleti jugonostalgičar, što je sasvim ok.

Nije ok to što bi neko mogao da protumači da je Šapić protiv današnjih sportista Srbije koji u crvenim dresovima brane boje Srbije i osvajaju medalje.

Ali onda je trebalo da na dočeku naših olimpijaca kaže Noletu i Jokari, daj brate kakvi su vam to soc-crveni dresovi i da ih izbaci sa prijema, ili bar da im prefarba dresove u plavo, kako bi se prijem i doček nesmetano nastavili.

Takođe, dovoljno sam mator, te se sećam autobusa i tramvaja koji su nekad bili zeleni, zatim devedesetih šareni jer tada niko nije pitao za boju, samo neka nešto prevozi ljude, a zatim crveni.

Ne mislim da je boja bitna i složiću se sa izjavom onih koji kažu da plavi autobusi isto gore kao i crveni.

Možda je Šapiću lepa plava boja, te poučen rečenicom iz čuvenog filma „lepa sela lepo gore, ružna ostaju ružna čak i kad gore“ želi da autobusi budu lepi dok gore.

Ali, koje god boje autobusi bili, grad u kome oni gore, niti je lep niti je bezbedan.

Autor je advokat

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.