Postajem robotsko biće

Ja sam došla iz Srbije. Počeli smo svi slično, sa dna. Prvih meseci prala sam sudove u restoranu i nije bilo lako, stajanje mi udarilo na kičmu i trombozne noge.
Bio mi jednom dobacio kuvar Miloš: „Tako nam i treba kad nismo učili škole“. Neki od nas nismo, a neki jesmo, ali kakve to sad veze ima kad ne govorim njemački. Svih ovih godinu dana zvone mi reči Borisa Dežulovića: „Roditelji, bićete sretni da vam kćerke sa fakultetima rade kao sobarice po evropskim hotelima (parafraza)“.
Dakle istina je.
Međutim, moć korporacije prevazilazi svačiju maštu. Nemačka korporacija u Berlinu uposlila je nas 580 iz čitavog sveta upravo zbog naših maternjih jezika. Koji je biznis u pitanju, ne smem da vam kažem, takav mi je ugovor, stroga tajna.
Ali nas 580 sa diplomama, kao nekada proleteri na traci, sedi u bivšim fabričkim halama na obodu Berlina i poštuje korporativne uslove kojima su nam umovi ograničeni u toku produktivnog napona.
Dolazimo tačno na vreme, logujemo se u kompjutere non stop, pauza za pišanje 5 minuta, izlog, ulog, pauza za ručak i tako po ceo dan. I pevušimo: Sedela sam za mašinom, šila sam.
Ujutru nas pola tisuće, recimo to tako, izlazi iz jedne iste metro linije, jer je to jedina koja vozi dovde. Čim ispadnem iz metroa, nisam više individua. Postajem robotsko biće i vidim oko sebe druge uspavane robote, koji su do pre koji čas spavali truckajući se, a sad će ih razbuditi korporativna užurbanost dok se saplićemo po stazicama da se što pre ulogujemo i zauzmemo najbolje mesto. Kompeticija.
Korporacija nameće svoja pravila. Problem je u tome što mi naši, koji radimo na našim jezicima, da ne kažem BCS, nemamo uposlenosti, takoreći dosađujemo se, za razliku od ostalih kolega sa kojima sedimo u open spejsu i svi vidimo svačiji ekran.
Tako znamo da dok ostali imaju posla, mi nemamo. Tako vam ja sada i pišem, s posla.
Tu na scenu stupa lik, zvaćemo je Drugarica. Dete sa sela, koju su ratne okolnosti dovele u Beograd, gde je nastala razvijenija ambicija kao kod svakog ko dođe u veliki grad, to je prirodan proces.
Ti joj na primer pričaš kako ti je lepo, zaljubljena si u tipa, a Drugarica uskoči: Kako se zove i koliko ima godina i je l to onaj što te zvao onda jednom?
Radi u ovoj našoj korporativnoj fabrici isto što i svi mi, ali motri, drži na oku kolektiv. Samoinicijativno. Kaže da je prva diplomirala u generaciji, a Beogradski univerzitet razvija kompetitivna čuvstva.
Ko radi, ko ne radi, Drugarica zna. Korporativna tužibaba. Upecala se na sistem. Korporativna dužnost je nužnost. Iako kompjuteri tačno mere kvote, ko koliko i šta. Sistem podstiče takvo ponašanje, ali kod nekih rezultati su bolji od očekivanih. Iznutra se nekako zapali samo od sebe i tu onda nema pomoći. Plamen postaje požar, teško ga je ugasiti.
Drugarica je regrutovala i naivčine, malo nervoznije, koji postaju bundžije. Na nivou Top-liste nadrealista i dve drugarice iz skupštine: Zašto je ona, molim vas, obukla istu haljinu kao ja?
Korporativni sistem ko korporativni sistem, napravljen tako da posvađa dve jedinke i izazove paranoju.
Eto, imamo i korporativnu tužibabu koja nam kvari mir, da ne bismo čistili po hotelima i konobarisali, jer ne govorimo jezik. Tuga u sreći da uvek postoji neko naše dežurno ometalo koje zavlači nos u tuđe ekrane. Gde god da sam radila po Beogradu, bilo je po jedno takvo nepodnošljivo biće. Kažu naši ljudi, kad dođeš na zapad, čuvaj se naših ljudi. Ali ko bi reko, čuvaj se naših ljudi koji pišu doktorate, putuju po svetu i govore pet jezika. Izgleda da je to ono, mentalitet. Izbija ko čupavac usred mraka.

Autorka je diplomirana filozofkinja