Postali smo društvo obolelo od slobizma, šešeljizma i vučićizma

Naš društveni organizam oboleo je od tri vrste kancera slobizma, šešeljizma i vučićizma.

Zato se u međuljudskim razgovorima sve češće čuje ono otegnuto sa svačim pomireno: Nama ni Bog više ne može pomoći.

Posledica je to stalnih prevara i laži tzv. političara, od raspada jednopartijske velike države i prvih nazovi višestranačkih izbora, do ovih aprilskih, koji se kradu i pre nego što su raspisani.

Od devetog marta 1991. i prve pobune protiv vlasti, do ovih Sretenjskih blokada prošle nedelje, građani su se bezbroj puta bunili, jurišali na barikade, štrajkovali, išli u protestne šetnje, demonstrirali svoje nezadovoljstvo na razne načine, a rezultat je porazan.

Vlastodršci smenjuju jedni druge već više od 30 godina, država se raspada, a društvo tone u beznađe.

Slobizam i šešeljizam je sistem stvoren zarad očuvanja vlasti po cenu nestanka države i društva.

Metastazirao je u vučićizam, jer Aleksandar BeliVučić vlast shvata kao pravo da radi po svojoj volji bez obzira na Ustav i zakone.

To znači da troši godine života građana Srbije po svom nahođenju.

On se u obnašanju vlasti drži pravila kojim su njegovi idoli vodili navijačke horde u kojima je stasao na severu Zvezdinog stadiona.

U hordama nema podele vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku.

Postoji samo vođa čija reč je neporeciva.

Nacističkom idejom „Jedan narod, jedna država, jedan vođa“ zadojen je početkom devedesetih godina prošlog veka baš u toj rupi na Marakani.

„Služba“ je tada dala zadatak najvećem kriminalcu Evrope toga doba Arkanu, da objedini Zvezdine navijačke grupe i od njih stvori paravojsku za raspirivanje međunacionalne mržnje i ratnog ludila u Jugoslaviji.

Neustavni vladalac Srbije se i danas ponosi učestvovanjem u navijačkom obračunu u kome su pod Arkanovom komandom Delije delile megdan sa navijačima Dinama – Bed blu bojsima u Zagrebu.

Iz tog perioda potiče njegov kompleks inferiornosti, jer mu nisu dali da bude ni vođa Delija sa Novog Beograda, rekavši mu da nije dostojan za ulogu vođe.

Te komplekse iz mladosti, svojom samovoljom on leči evo već deset godina tlačeći građane i pljačkajući Srbiju.

Taj profiter proglašava sebe najvećim graditeljem, a jedino što je izgradio i gradi jeste zastrašujuće društvo nasilja koje iz čiste obesti, do smrti prebija uličnog muzičara u Novom Sadu.

Društvo mržnje i korupcije.

NJegov svet su narko-dileri i ubice Sale Mutavi, Velja Nevolja i svi oni iz Jovanjice.

NJegovi saborci su ratni zločinci tipa Ratka Mladića koje uveliko rehabilituje.

Odlikuje sveštenika optuženog za pedofiliju.

Prodao je dobar deo Vojvodine i Istočnu Srbiju Kinezima, a Zapadnu Rio Tintu.

Razbacuje se milijardama kao novogodišnjim komfetama.

Niko ne zna za koliko je milijardi zadužio zemlju, a u budžetu za 2022. zvanično objavljuje da će uzeti nove kredite u vrednosti od preko 20 milijardi evra.

I onda slavodobitno kreće u kampanju za novi protivustavni predsednički mandat izjavom: „Na kraju mandata prosečna plata u Srbiji biće 1000 evra.“

Siguran je u pobedu jer nema te kontrole koja će ga sprečiti da, pored milion glasova koje mu donosi njegovo udruženje SNS, uzme još koliko mu treba od dva miliona „mrtvih duša“ u biračkim spiskovima i 500.000 gastarbajtera.

Vučićizam je uništio moral, etiku, čast i dostojanstvo, da kulturu i bilo kakve principe osim mafijaških i ne pominjemo.

BeliVučić i njegovo zločinačko okruženje, hrane se našom društvenom propašću.

Najviše bih voleo, da 4. aprila cela Srbija ustane protiv takvog uništavajućeg sistema vladavine, ali sve više mi se čini da je u pravu moj prijatelj na društvenoj mreži Fejsbuk kodnog imena „Sokrat Atinski“.

On je, parafraziram, u svojoj Fenomenologiji šizofrenog društva napisao: „Blago ljudima budalama, maloumnima i psihički poremećenima. Imali su se rašta i roditi. Svi mi ostali, ako pod njihovom vlašću ne poludimo, zaista nismo normalni.“

Autor je novinar