foto FoNet Aleksandar BardaBio sam kolega Ljubomiru Tadiću na Filozofskom fakultetu, a Boris, sin njegov, bio je profesor mojoj deci u Prvoj beogradskoj gimnaziji.
Borisa sam upoznao kao student, na basketu, a Ljubu kao student i kao asistent na sednici fakulteta 1975. godine, kada su osam nastavnika uklonjeni iz nastave i oterani voljom Broza i srbijanskih komunista.
Ljuba je bio stameni borac protiv diktature Tita, potom diktature Miloševića, i čvrst pobornik crnogorsko-srbijanskog jedinstva. Sve vreme bio je u samom vrhu opozicionih delatnika, hrabar i nepokolebljiv, i tim darovima ljudskim i božjim, privlačio mnoge, pa i mene.
S Ljubomirom Tadićem sam se bliže upoznao tek kada sam bio direktor Zavoda za udžbenike. Tada je banuo u Zavod kod mene, nenajavljen, Slobodan Gavrilović, potpredsednik Demokratske stranke i direktor Službenog glasnika i predložio mi da zajedno, Glasnik i Zavod, publikuju izabrana dela Ljubomira Tadića.
Ponudu sam rado prihvatio jer sam bio uveren da on zavređuje takvo izdanje. Gavrilovićevu iznenadnu ponudu nisam mogao odbiti i zbog toga da ga ne bi optuživali da čini jednu stranačku uslugu, budući da je Ljuba bio jedan od osnivač Demokratske stranke. Imao sam dovoljno motiva da izađem u susret i Tadiću i Gavriloviću.
Posao smo brzo i korektno obavili. Glasnik je štampao, Zavod isplaćivao račune, a tiraž i trošak delili smo na ravne časti. Tadić je dobio honorar kao i svaki drugi autor, ni više ni manje, prema pravilniku Zavoda za udžbenike o honorarima.
Stariji Tadić nije postavljao nikakve posebne zahteve o visini honorara. Izabrana dela promovisali smo na Sajmu knjiga, na štandu Službenog glasnika. Promociji je prisustvovo Boris Tadić, koji je, u to vreme, obavljao najvišu funkciju – predsednika države.
Sve rečeno je uobičajeno, normalno i nimalo neobično. Ali ovo što sledi retkost je kod savremnih Srba, te zato i pišem o njemu.
U Zavodu za udžbenike zaveo sam red, a jedna od mera bila je da se honorari ne isplaćuju pre nego knjiga izađe iz štampe, iz razloga što se kasnilo sa predajom rukopisa ili ih nismo dobijali, kada smo unapred isplaćivali honorare.
Tadić je predao Zavodu svoj poslednji rukopis i on je ušao u proceduru pripreme i štampanja. Ljuba me je pozvao jednog majskog dana i rekao: „Moj Rade, znam da si doneo odluku da ne plaćaš honorare pre nego knjiga izađe iz štampe. Zamolio bih te da meni isplatiš honorar pošto sam rukopis predao, jer mi je potreban da bih otišao u Igalo da se lečim“.
I to je sve što mi je njegov drhtavi starački glas saopštio.
Znao sam za njegovu boljku i naredio da se Tadiću isplati honorar, što je istog dana i učinjeno.
Sutradan me je Ljuba pozvao i zahvalio. Bio je to jedan od onih trenutaka koji dan čine lepšim.
Njegov sin nije intervenisao, ni kod Gavrilovića, ni kod mene, iako je bio predsednik države, ni lično, niti iko iz njegovog kabineta. Kod Srba zaista neobično i nesvakidašnje.
A kada su naprednjaci izborili predsedničko mesto, Boris Tadić je napustio predsedničku palatu na Dedinju, a da nije na zadovoljavajući način rešio stambeno pitanje.
Kada svi vide i znaju kako je Koštuničin i Tadićev naslednik postupio u istovetnom slučaju, posle isteka mandata, ne upuštajući se u problematiku moralnih iskušenja, jasno je koliko i kakvo je poštenje Tadića, oca i sina, u navedenim slučajevima.
A tek Koštunice, koji je sve vreme obavljanja državnih funkcija, ostao u svom stanu, u kojem živi i sada.
Autor je istoričar i jedan od osnivača Srpske napredne stranke
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
