Photo: A.H./ATAImagesDanas smo usred međuizbornog perioda visoke političke polarizacije unutar koje bes i frustracije zbog nameštanja izbora dominiraju nad delatnijim osećajima ponosa i nade da vlast uzmiče pred uspravnim građanima.
Dosadašnja iskustva pokazuju da protesti imaju pozitivan izborni ishod ako su (1) vremenski oročeni, (2) imaju jasan povod (koji poput izborne prevare vređa obraz i dostojanstvo ljudi) i (3) bar načelno formulisan kontrapredlog kako da zarobljeni procesi i institucije kako tako funkcionišu.
Oni su, što je još važnije, i (4) stvar jedinstvenog stava šire društvene opozicije i (5) jasno su predočeni i dostupni javnosti koja im (6) pruža relativno brojnu i koliko – toliko formalizovanu podršku.
Izvan rasprave je i po režim neugodna činjenica (7) da bunt izaziva podršku ili bar značajnu pažnju ključnih spoljnih aktera.
Prvi put nakon 2012. godine, decembarski izbori 2023. imaju svoj praktični izborni produžetak uz značajne rezerve, čak i zahteve za kritičkom revizijom izbornih uslova od posmatrača izbora i EU institucija.
Istina, oni mogu potrajati samo do aprila kada se zahuktaju izbori za EU parlament.
Otvaraju se šanse, dakle, da protesti i izborna odmeravanja prerastu u pokret za promene.
Ofanzivan je tek pokret koji objedinjuje različite aktere i zahteve u jedinstvenu strategiju, sabira rasute energije i pretpostavlja podelu posla između svojih političkih i širih društvenih aktera.
Dve su vrste prepreka uspostavljanju uspravnih građana i kontrolisane demokratske vlasti.
Prvo, treba razoriti logiku bespogovorne poslušnosti kao poluge vlasti, odnosno rašireni mentalitet trpljenja i svikavanja.
Mora se delegitimisati i političko kibicerstvo, rajinski mentalitet mimikrije, dodvoravanja i preletanja u redove pobednika.
Treba uputiti jasnu poruku i onoj četvrtini ukupnog biračkog tela koja svojim glasovima podržava režim da promene i njima nose boljitak, odnosno da se ne radi o mržnji i goloj borbi za vlast kako proteste kvalifikuju režimski mediji i aparat.
Drugo, jasnim zahtevima i strategijom jedinstvenih prioriteta treba objediniti sve spremne na rizik promena koji se inače razlikuju u svojim viđenjima i ciljeva i načina postizanja promena, kako bi oni dalje okupili dovoljnu većinu.
Strategije unutar spin diktature
U knjizi „Spin diktature: Promenljivo lice tiranije u 21. veku“ Gurijev i Trejsman tvrde da nova generacija autoritaraca koristi diskretnije oblike manipulacije da bi proširila svoju vlast. Umesto da ukinu izbore, oni ih nameštaju; umesto da stave van zakona opozicione medije, oni ih marginalizuju.
Lekcija koju su usvojili nije potreba da se bude demokrata – to je, na kraju krajeva, protiv onoga što jesu – već potreba da izgledaju demokratski.
Veština i obmana su poslednjih decenija istisnuli strah i teror kao definišuće karakteristike.
Autokratama je lakše da budu popularni nego da se oslanjaju na represiju. Upravljanje pažnjom i manipulacija postistinama su instrumenti vladanja.
Suočen sa opasnošću erozije podrške Vučić će, recimo, reaktuelizovati ideju stvaranja Pokreta za narod i državu koji vodi u skok u neupitnu budućnost.
Logično se postavlja pitanje nisu li svi koji neće da sviraju svoju malu partituru u tom pokretu protiv naroda i države?
Ako beskrajni samodopadljiv monolog ne da rezultate tu je, kada god zatreba, i proizvodnja bahatih prevara, endemska i sistemska korupcija, kupovina ljudi putem širokih klijentelističkih mreža – kriminalizacijom politike ili politizacijom kriminala.
Srbiju od deliberativne i participativne demokratije očito deli čitav politički kosmos podaništva i ignorancije.
Kako stvari u spin diktaturama učiniti kontrolabilnim, merljivim i time procese i aktere podložnim kontroli i odgovornosti?
Kako sopstvenu kontraponudu učiniti vidljivom, uverljivom i, pre svega, održivom?
Prostor javnosti nisu samo elektronski mediji sa nacionalnom pokrivenošću.
Kao ni opoziciji skloni mediji sa iznuđenim selektivnim pristupom temama i autorima.
Prostor su i digitalne platforme i mreže što se vidi i kroz (kratkoročni) uspeh Mi – glas iz naroda.
U Beogradu i velikim gradovima neće biti ključne teme sudbina Kosova i EU integracija koje dele opoziciju.
Proevropskoj Srbiji bez nasilja za izmenu vlasti neophodna je saradnja sa nacional-suverenistima sa demokratskim predznakom – kojima je, recimo, jednako neprihvatljiva i smrt Navaljnog i neizvesna sudbina Asanža.
Objektivnu povezanost treba osvestiti i objediniti u pokret za promene, odnosno poverovati da je Srbija poželjna životna destinacija u kojoj su razvoj, demokratija i socijalna pravda moguća kombinacija za koju vredi izaći iz zone komfora. Da je moguće i „meko prizemljenje“ ekonomije, odnosno snižavanje inflacije bez privredne recesije.
Koalicija za demokratiju i socijalnu pravdu
Pođimo od toga da smo ustavni patrioti – u Ustavu stoji da je Srbija pravna, demokratska i socijalno odgovorna država, odnosno društvo vladavine prava a ne pojedinaca, podeljene i odgovorne vlasti, aktivnih građanki i građana.
Koalicija za demokratiju i socijalnu pravdu zato i jeste oblik odbrane i unapređenja osnovnih vrednosti kojima pripadaju i društveno blagostanje i ekološki održiv razvoj.
Istovremeno otvaraju se brojne akcione, strateške dileme: Kako pobediti strah i poslušnost?
Kako preuzeti poluge moći režima? Da li je realno očekivati da promena dođe iz prostora nereformisane politike i dominantnog i koruptivnog političkog klijentelizma?
Analiza „predrevolucionarnih situacija“ pokazuje da prvo treba delegitimisati postojeći poredak i stvoriti sliku o mogućem svetu – Srbiji kao okviru za poželjnu budućnost.
Dakle, temeljne su pretpostavke za promenu su: (1) uverenje o postojanju realne alternative postojećem o „Beogradu i Srbiji u kojoj bih želeo da živim“, (2) postojanju kompetentnih aktera kojima se može verovati, uz (3) sopstvenu socijalnu potentnost i (4) stvorenu solidarnost na delu.
Moje duboko uverenje je da danas, u vreme interneta i umreženih komunikacija -„umreženog društva“ (Kastels) strategije promena moraju imati nehijerarhijski, mrežni karakter.
Neophodni karakter koalicije mora se bazirati na vrednostima solidarnosti, aktivizma i zajedničkog učenja, poštovanju javnog interesa i javnom dobru. Praktično, radi se o razvijanju mehanizama i alatki za kontrolu i utvrđivanje odgovornosti političke vlasti i kanala uticaja na nju.
Zahtevi za demokratskim standardima koji bi važili u političkoj i izbornoj praksi, medijima i pravosuđu moraju biti uvezani sa efektivnim mehanizmima, poput socijalnog dijaloga i socijalnog pakta, koji garantuje kontrolu i monitoring rešenja u ekonomskoj i socijalnoj politici i radnom zakonodavstvu.
Iskustvo govori da nema promena bez jedinstva političkih i socijalnih zahteva.
U tom okviru, ostaje nam da verujemo u „pokret otpora“ koji u poslu „nadziranja demokratije“ objedinjuje političke aktere, nevladin sektor, sindikate, profesionalna udruženja, autonomne medije i akademsku zajednicu.
Naravno, tek kada i oni sami dosegnu dovoljan nivo demokratskog prkosa.
Ovu argumentaciju u prilog građanskoj kuraži završiću, suprotno svim pravilima pismenosti, parafraziranjem drugog autora – gurua protesta u Americi Leni Kaufman.
Ona konstatuje da je bunt uvek čin vere, opklada naslepo da će jedna akcija izazvati druge akcije.
Društvenim pokretima je najteži izazov sačuvati nadu, neophodnu ljudima da bi nastavili da delaju.
Stoga je ključna upravo revolucija u glavama – promena u samim učesnicima, kada okuse kolektivnu snagu koja im je potrebna da bi ostali u svojoj borbi.
Autor je politički sociolog
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
