Postnovogodišnja čestitka

Autor ovog teksta se potrudio da što je moguće više zadrži mladalačku naivnost i nevinost kad se radi o pogledu na društvo i ljude, da ih vidi i iz pozicija njihovih potencijala a ne samo da ih izmeri njihovim rezultatima.

No, pre nego što svoju naivnu i nevinu čestitku ispišem, evo nekoliko, po mom mišljenju, skrivenih i neskrivenih čestitki iz čestih obraćanja samoproglašenog gospodara „Ovog“. Pa evo: Rodio se jedan mali lider na Balkanu u jednoj maloj zemlji, takoreći previše maloj za takvo jedno rođenje. Otud se ta zemlja ima širiti i povećavati da dostigne lidera koji ju je svojim rođenjem počastio.

U skladu sa tim, Srpski svet je najmanje čemu imaš, dragi moj čitaoče, posvetiti svoj i život svojih bližnjih. Uzimajući u obzir da je ljubav prema Srbiji kod našeg „malog“ lidera veća od svake druge ljubavi pa i od ljubavi prema sopstveoj deci, ti, čitaoče moj, na svoju decu zaboravi, kad može veliki lider ti tek možeš a da i ne trepneš.

Valjda je to jasno. U ime toga, ako povremeno budeš i junak stripa „Asteriks i Obeliks“ i istorijski vraćen više stotina godina unazad, neće ti teško pasti. Malo Srbin više Gal, u čemu je problem? Uostalom, navikao si jer si se već više godina pripremao za to kao statist u ovde kultnom stripu, Alanu Fordu. Ne daj bože da te zadesi sudbina aktera svih tvojih omiljenih stripova, a kako stvari stoje, izgledno je.

No, scenarista ove istorije koja se ponavlja kao farsa a završiće kao tragedija, nije se zadržao samo na stripovima i lošem ponavljanju istorije, ima tu i filmova čiji junak imaš biti u nezajažljivoj potrebi malog-velikog lidera da zaprlja sve i svakog. Recimo, „Balkanski špijun“ Duška Kovačevića. U ovom trenutku to je dokumentaran a ne igrani film. Ako je igrani ikad i bio ovde.

Uostalom, ima tu i filmskih serijala čiji si akter a koje si svojevremeno obožavao. Montipajtonovci sad nisu fikcija i satira, nego su realnost koju, u ime velike ljubavi prema Srbiji našeg malog lidera (hej, našeg) ima da živiš u skladu sa zahtevima satire koja nije satira. Uostalom, sam si kriv, zarobljenik si sopstvenih ljubavi kao i naš mali lider ili smo mi njegovi zarobljenici, jbg pogubio sam se.

Nema te fikcije koju mali lider (zašto kažeš mali a misliš da si veliki) i njemu slični rođeni političari u ljubavnom zagrljaju sa istorijom, uz privilegije moći, nekažnjene pohlepe i krivih ogledala neće svojim pregnućima orealiti ili pretvoriti u tvoj i moj život. Umetnici bi trebalo, pogotovu oni koji se spremaju praviti postapokaliptičke filmove, da povedu računa o tome (umetnici su krivi, valjda znate).

No, ovaj pregled novogodišnjih želja malog/velikog lidera male buduće velike zemlje na Balkanu upućene tebi, čitaoče, ovde ću prekinuti i poželeti ti uz dozu nevinosti i naivnosti da sledeće godine doživimo da se probudimo u slobodnoj Srbiji, zemlji koja je ponovo deo slobodnog sveta sa svim što to podrazumeva.

Nezavisno sudstvo, slobodni mediji koji služe onima kojima se upravlja a ne onima koji upravljaju (citat iz jedne sudske presude iz jedne zamlje u čijem Ustavu piše samo jedna rečenica: Sloboda štampe je zagarantovana), povećano ulaganje u obrazovanje i kulturu i kao prethodnica svega, suočavanje sa sopstvenim istorijskim posrnućima. Namerno naivan, pitam šta je tu naivno? Ali do toga se ne dolazi rođenjima već verom i radom. Živela Srbija.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.