Postoji li druga normalnost

Pojava kovida 19 pokazala nam je da su sva dostignuća posttehnološkog društva nemoćna pred nevidljivim neprijateljem čovečanstva.

A kovid 19 personifikacija brojnih izazova sa kojima se u životu susrećemo, a sa kojima se možemo najspremnije suočiti ako smo razvili poželjnu sposobnost prilagođavanja.

Stvarajte da biste ostali koliko-toliko normalni.

Pišite da ne biste (totalno) poludeli! Stres i ponašanje izazvano promena životnog stila zbog aktuelne epidemije je neizostavni deo brojnih studija.

Setih se Begbedea, koji piše da je teško oporaviti se od problematičnog detinjstva, ali da je možda nemoguće oporaviti se od onog prezaštićenog (Frederik Begbede, Francuski roman).

Treba poći od najranijih dana.

Ako ste dete naučili da na razuman način prihvati odgovor „ne“, da se strpljivo i fer bori za ostvarenje svojih ciljeva i da ne pribegava „taktikama“ kojima se u krajnjoj liniji manifestuje njegova razmaženost a vaša nemoć – na dobrom ste putu da u njemu razvijete kompletnu ličnost, potencijalno zavidnih sposobnosti.

Koliko je ona zanemarena u modernom vaspitanju najbolje svedoči ponašanje različitih generacija u covid društvenim prilikama.

Ili smo preplašeni, takoreći u panici, ili smo neprihvatljivo neoprezni ili prosto sedimo skrštenih ruku i čekamo da „ovo zlo prođe“.

A ništa ne prolazi samo od sebe!

Dok prolazi sam život.

Prethodna, 2020. godina, mnogima će ostati u sećanju kao najgora upravo zbog neumoljivog i nesumnjivog utiska da im je toliko toga bilo uskraćeno.

Osim osećanja straha i svesti o neznanju pred nadirućom pošašću.

Ali, uskraćeno vam je samo ono za šta nemate snage  – ili nećete – da se izborite.

Da li se neko zapitao šta smo kao pojedinci preduzeli da 2020. makar u izvesnoj meri učinimo pamtljivom po dobru?!

Najlakše je pozivati se na okolnosti, prilike i ostale faktore koji su izvan nas.

Ali, mudrost ljudskog bića ogleda se u načinu na koji će reagovati na „okolnosti“, ma koliko snažnije od njega bile.

Ako objasnimo sebi da se koncept normalnog života promenio i da ubuduće fokus stavljamo na higijenske navike, onda nam je kovid 19 doneo nešto dobro.

Za optimiste, korona time je samo jedan u nizu životnih perioda, koji nam je pružio priliku da preispitamo svoje prioritete, da radimo na sopstvenom razvoju i jačanju – i da se okrenemo novim ciljevima.

Pored slobode u sebi i oko sebe, sveukupno zdravlje je svakako najbitniji preduslov, iako toga obično postanemo svesni tek kada nam na vrata zakuca bolest.

I putovanja, shvaćena kao promena uobičajenog režima života, kao bogatstvo i otvaranje novih horizonata.

Uz sve mere opreza (i putno zdravstveno osiguranje!), može se i to.

Ako nas ova svetska kriza koja je generisala lične krize nauči saosećajnosti, savladali smo novu životnu lekciju.

Inače, granica između normalnosti i nenormalnosti je često varljva i tanka.

Teško presudljiva.

Setimo se samo na trenutak filma Paviljon 6, po drami A. P. Čehova, sa sjajnim Slobodanom Cicom Perovićem i Zoranom Radmilovićem u glavnim ulogama.

Doista, svako od nas treba da oslušne (i) drugoga, svojom voljom izabranoga – ali svi moramo da budemo i sopstveni lekari – pošto sebe najbolje poznajemo.

Ne gubiti kopču sa stvarnošću – ali, pre svega, održavati „dijalog“ sa sobom, sa svojim intregritetom i identitetom.

Uz neophodnu dozu empatije i smisla za kontekst.

Našu ličnost, potrebe i razvoj  nijedan rat, nijedna pandemija, migrantska kriza, prirodne nepogode, terorizam i drugo nasilje (i slične velike nevolje) – ne bi smeli da potisnu.

Smatram da – u suštini – ne postoji nova/“druga“ gobalna realnost.

Realnost je uvek jedna i jedina, dakako promenljiva, dinamična.

A tzv. druga realnost može da bude često sinonim za bolest, za nenormalnost, ujedno opravdanje za pasivnost, za neuspeh.

Nema osiguranja koje nas može zaštiti od životne lutrije.

Jer, najjveća lepota života ogleda se u iznenadnim i neočekivanim događajima, susretima.

„Ti ne biraš, postane ti jasno da bez ružnog nema lepog, i postupaš tako zato što ne možeš drugačije“ (E. Ferante, Lažljivi život odraslih).

Sposobnost prilagođavanja je vrsta osiguranja koje priskače u pomoć svaki put kada nastanu životne nedaće.

Raditi na sebi, suočiti se sa svojim strahovima i suzbijati bilo koji oblik neopravdanih očekivanja je put ličnog napretka.

„Razuman čovek se prilagođava svetu, a nerazuman uporno nastoji da svet prilagodi sebi; zato progres svakad počiva na nerazumnima“ (Džordž Bernard Šo).

Na onima koji menjaju stvari, i sebe i svoju okolinu na bolje, koji se ne žale i ne mire s postojećim.

Zato, nastupajmo promišljeno, hrabro i srećno!

Autorka je vanredna profesorka Pravnog fakulteta