Postoji li u Srbiji pravo na ispovest?

Čovek je društveno biće, i to je potreba uma da se prazni i čisti.

Na kraju, mi biramo kao odluku samo jedno rešenje iz varijanti koje smo sami sa sobom i sa drugima razmotrili.

Postoje razne osobe kojima se čovek ispoveda, psihijatar, pop, bliski prijatelj ili prijateljica, ljubavnik ili ljubavnica, savetnik…

Ja nisam ni prvi ni najbliži saradnik Nikole Jovanovića, ali tačne doslovne sadržaje naših razgovora nikada ni ja sam ni on sam ne bi objavili.

I on i ja imamo dovoljno i odgovornosti i zrelosti da razmatranja čuvamo među nama, a da se ka odlukama i javnim nastupima odnosimo oprezno.

Kako čitaoci ne bi izmišljali neke zavere, naša saradnja se ticala pitanja saobraćaja, ali i ekologije, privrede, te pisanje delova političkog programa.

Ja nisam jedini koji je sa Nikolom Jovanovićem sarađivao, čak ne jedini koji je po tim pitanjima sa njim sarađivao.

Za mene je bilo otkrovenje da se jedanput pojavio političar iz Beograda koji voli Beograd, i koji ne smatra sebe Bogom i doktorom svih nauka.

Sve vreme i znanje koje sam uložio u saradnju sa njim uložio sam volonterski i besplatno.

To sve radim ne očekujući funkciju, već kvalitet u mom rodnom Beogradu. Ja ipak spadam u intelektualce.

Naša obaveza da delimo svoje znanje i iskustvo radi dobrobiti društva, a ako se to ne može naplatiti, da to radimo besplatno.

Da se vratimo bliže slučaju prisluškivanja.

Odlika zdravog društva je postojanje zona poverljivosti koje celo društvo uvažava, a osim ispovesti, zona poverljivosti je, recimo i skinuti se pred nekim go.

Sva paljba koja se poslednjih dana osipa po Jovanoviću je bolest rijalitizacije, koja je u Srbiji poprimila epidemiološke razmere.

Društveni dogovor podrazumeva zažmuriti na jedno oko ili progledati kroz prste, ne zatvarajući drugo oko i ne skupljajući prste.

Kada si sasvim mlad, obično tražiš najbolje, i tražeći to često praviš promene.

Međutim, kada se uđe u 30 i neke godine života, shvataš da se najbolje iz nekoga postiže građenjem odnosa, spremnošću na oproštaj i fleksibilnošću, a ne birkanjem.

Nalazimo se u epohi vlasti rušilaca, i nikada nije bilo važnije da se gleda kroz prste svakome kome je ispod časti da od rđe traži milosrđe ili privilegije.

Samo ukidanje Železničke stanice Beograd je nanelo štetu državi koja se meri desetinama milijardi evra.

A da nabrojimo još otimanje našeg Aerodroma, našeg poljoprivrednog zemljišta, naših reka, vodoizvorišta, naše sirovinske baze smeća…

Sve navedeno otuđeno od Srbije svako pojedinačno je veleizdaja, a što je ispod časti bilo kojoj iole ozbiljnoj opozicionoj organizaciji u Srbiji.

Izmišljanje skalamerija na Gardošu, Kalemegdanu, glupiranja sa Železničkom stanicom, ukidanja trolejbusa, formiranje aparthejda u Savskom amfiteatru, sve je to direktno gaženje kulture i duha Beograda i vređanje dostojanstva.

To ipak nisu radile ni najgore od prethodnih gradskih uprava.

Vreme je da se traži ono što spaja, a ne razdvaja.

Savez za Srbiju u Beogradu je i dalje najjači stožer odbrane Beograda, uz puno uvažavanje značaja Ne davimo Beograd i čitavog sistema udruženja građana.

Nema li boljeg dokaza koliko su rušioci svega što su generacije stvarale slabi od ovakvih podmuklih poteza prisluškivanja?

Nikolu Jovanovića je preko dve godine gradio ne samo ceo Savez za Srbiju već i čitav sistem ljudi van političkih stranaka i iz dijaspore uključujući i mene.

S druge strane, lice koje je objavilo snimke razgovora otvorilo je zaseban Youtube canal samo za ove snimke, i predstavilo se lažnim imenom.

To lice koje za razliku od Nikole i mene nema ni ime, ni prezime, ni obraz je po svemu sudeći montiralo neki svoj kolaž koristeći se autentičnim glasom.

Da Srbija ima nezavisno tužilaštvo kao što nema, do sada bismo već upoznali „junačinu“ sa lažnim profilom.

I pitanje za sve političare koji se busaju u opozicione grudi: ako ovo prisluškivanje smatrate relevantnim, zašto bih se ja ili bilo ko iole pošten i obrazovan vratio u Srbiju ukoliko vi osvojite vlast?

Autor je saobraćajni inženjer i kolumnista Danasa