Potemkinova nagrada za životno delo

Nezahvalan, kakav je inače, narod niti poštuje niti uvažava onoliki trud pojedinca koji je – za ulivanje šodera u kamenje temeljce (valjda se tako kaže!?), slaganje cigle na ciglu, malterisanje, šalovanje, fugovanje, postavljanje zvučne i toplotne izolacije, električnih, vodovodnih i kanalizacionih instalacija, uvođenje telefonskih linija, kablovske televizije i interneta, krečenje, podizanje „rogova“, postavljanje crepa i oluka (gromobran se podrazumeva) – zasluženo dobio Potemkinovu nagradu za životno delo. I, da ne zaboravimo, slaganje parketa, plus lakiranje. U narodu poznato i kao lakirovka.

Svaki student novinarstva trebalo bi da zna (u šta nisam siguran) da je lakirovka našminkana stvarnost sa svim epitetima koji joj ne pristaju, prividna slika koja i autora ubedi da treba da veruje u sopstvene laži.

Direktor svemira i cele zemaljske kugle, kao slobodan zidar sagradio je impozantan broj (10 na treći!) fabrika a za uzvrat ište samo odlivak u leguri bakra s kalajem ili isklesanu pozituru u mermeru. Ništa mauzolej. NJega će zidati sam. S kapom od bajatih novina, na glavi.

I dok govori o kulisama koje vide samo on i prelakirani i obnevideli statisti u njegovom imaginarnom pozorištu apsurda, potrebuje da poželi spomenik. U prirodnoj veličini, bistu, kip, uhvaćen u pokretu, u stavu mirno, na konju u kasu ili galopu, obelisk ili nešto od bronze što samo on može da osmisli kao što je projektovao, investirao i ozidao i onih 1.000 fabrika, nalik pozorišnom rikvandu. Ulje na platnu. I u drugom planu zalazak sunca. U bojama zrelog žita.

Tamo je, u kulisama provizorijuma, zaposleno sve što njegovom zemljom hoda. I nosi pelene.

Zasluženu nagradu za delo života uručiće mu idejni tvorac naseobina po stepama Južne Rusije, Grigorije Aleksandrovič Potemkin, ruski vojskovođa i knez, namesnik novoosvojenih krajeva od Krima do Crnog mora. Carica Katarina II opradvano je odsutna. Uz plaketu i ime u zlatotisku, sleduje i šleper Potemkinovih pampersa.

Ako su Potemkinova sela mit i legenda (kako tvrde neki istraživači), svakako su primerena metafora koja oslikava lažan utisak. Tog se načela slepo drži onaj koji bi da voštane figure s njegovim likom krase gradske trgove. Nije nemoguće, ukoliko gradove i njihove trgove projektuje vlasnik onog šlepera natovarenog pampers pelenama.

A sve no što je rekao u vezi s fabričkim pogonima dovodeći ih u vezu s pijedestalom na kojem bi stajao on u svoj svojoj veličini, uklesan u vremenu i prostoru, nije ni mit a ni legenda. Ono je predmet za ozbiljnu psihoanalizu, za tumačenje nesvesnog, potisnutog u postamentu nekontrolisane i neartikulisane želje za dodirom zvezda.

Izgovori on sve ono o fabričkim halama, obaška stećak i skrušeno ode. Kud se dede? Eno ga, protrča s viskom, špaklom i mistrijom (i onom kapom od beskorisnih novina na glavi) i izgubi se na horizontu u već pomenutom pozlaćenom zalasku sunca. Na mesečini rikvanda.

Autor je kolumnista