Potezanje pištolja na TV aparat

Sredstva koja na silu uključuju u svoj vrtlog, televizija, radio, oglasi, video-ekrani i internet mogu da naprave od čoveka hipnotisanu klijentelu.

Danonoćna buka i tutnjava kao u cirkusu ne dopušta život u miru i sa samim sobom.

– Dođe građaninu da potegne pištolj na TV aparat.

Duša je sita reklama; pa opet čovek ih voljno ili nevoljno prima; štaviše, potrošačkog mentaliteta, ono „večno dojenče koje plače za svojom bočicom“ – prihvata sve što mu se ponudi.

Kakve implikacije kod deteta mlađeg uzrasta stvaraju smelo lansirane slike i mašta, poruke ukrašene mamećim rečima, sav onaj zaslepljujući dizajn, od kojeg oči ne mogu da se odvoje?

Neisključeno iz medijskog prostora, ono se poput suncokreta zagledanog u sunce okreće TV slikama.

Zamagljenih granica između fikcije i realnosti, podložno do kraja manipulacijama, igračka je u rukama mašinerije komunikacije i izražavanja.

Posmatrano sa našeg stanovišta, vaspitanici su oči u oči sa medijskim sadržajima koji se kose sa humanim vrednostima, koje čine suštinu školske doktrine.

Suočena s raznim organizacijskim, obrazovnim i drugim iskušenjima (društvene mreže, ispunjavanje slobodnog vremena različitim elektronskim uređajima), institucija škole je, dodatno, izložena medijima kao spoljašnoj prinudi koji, ne držeći mnogo do ljudskih obzira mere i ukusa, onemogućuju njene vaspitno-obrazovne napore.

Najkonkretnije: svakočasovno nuđenje od strane banaka kredita kojim se život prevodi u kondicional i postiže neka forma blagostanja, kredita radi refinansiranja duga (plus keš), ponuda novčanih pozajmica radi obeležavanja krsne slave ili zadovoljenja neke časovitije potrebe i prema tome – jako opominje na trošenje i zaduživanje ne pitajući za cenu, to jest na zelenaštvo, o čemu đaci uče iz svoje lektire.

Kao što iz Vukove poslovice uče da je dug zao drug.

Grmi: „Igrajte loto!“, „Zavrti, svi smo tu!“, „Ko igra, taj dobija!“, „Sad je dupla sreća!“, „Nikad se ne zna!“ Sve je to signal mladom svetu da je život igra, hazardska igra na sreću – naprosto – kartanje u novac.

Propagira se kocka, tombola, klađenje onlajn. A ne pošten život. (Učenici, uistinu, masovno se kockaju, o čemu se, inače, javno govori; deca, uza sve, vole negativne junake.)

Prenosnici javnog informisanja, svakodnevno i besomučno, preporučuju udobnost i luksuz nedostižan građaninu koji živi u teskobi i suvoti.

Gledaju na TV ekranu prekorno i žalovito nevine oči zbrinutu decu kako jedu kolače i slasna jela; vide jednu nesusretljivost koja druge povređuje.

Staro, naime, pedagoško pravilo glasi: „Ne jedi hleb ako neko stoji pored tebe a da mu ne pružiš komadić.“

„Pored gladnih, nepošteno je biti sit; pored golih i bosih, ružno je biti lepo obučen“, piše Dobrica Ćosić.

Takve televizijske slike i dojave, mnoge nalik neprihvatljivoj bajci, kod dece siromašnih porodica – da bi naše žaljenje potrajalo, kakvih je najviše – ostavljaju gorčinu i žalac koji se nosi kroz ceo život.

U dnevnoj štampi ili na posebno štampanom materijalu u maniru lošeg stiliste, promovišu se, isto tako, stvari koje vređaju ukus, a sve radi ostvarenja profita.

– „Dragi roditelji, da li ste poželeli čarobni štapić koji bi omogućio da se Vaše dete sa osmehom i kroz IGRU raduje matematici?“, kaže se, tako, u jednom propagandnom prospektu. Dete će, garantuje firma, postati najbolji matematičar, poistoveti čaroliju i matematiku, na koncu, „pojesti matematiku“. U samoj stvari, treba da kupite „Domino komplet“ na tri mesečne rate.

Nismo u stanju prevideti ni redovno uključenje profit-reklama u TV i radijska objavljivanja podobna dečjem interesovanju i uzrastu i, ona koja imaju školski karakter. Ukazujemo na okolnost da njihovo ubacivanje usred scenske radnje hladi pažnju, raspršuje slike, umanjuje zadovoljstvo.

Sve upućuje da valja stati na put ružnim i besprizornim medijskim scenama!

Posebice danas, kad deca, sticajem okolnosti, sede kraj TV ekrana i uče!

Autor je profesor Pedagoškog fakulteta u Somboru