Deveti novembar, Međunarodni dan borbe protiv fašizma i sedamdeset godina od Kristalne noći kada su fašisti najavili pogrom Jevreja koji je u godinama Drugog svetskog rata doživeo čudovišne razmere – obeleženi su širom sveta. Evropa je još jednom nedvosmisleno iskazala da je antifašizam istorijska osnova na kojoj izrasta njeno aktuelno zajedništvo.
Većinska Srbija tvrdi da jeste za Srbiju u Evropi. Pretendenti na ključna mesta i na levici i na desnici i u centru političkog spektra nadmeću se u tvrdnjama da su baš oni najevropskiji. Srbija je – tada u zajednici sa drugim jugoslovenskim narodima – izašla iz Drugog svetskog rata kao članica pobedničkog antifašističkog bloka. Iz ove dve premise – da Srbija želi u Evropu sazdanu na antifašističkim temeljima i da je bila među pobednicama nad fašizmom – sledio bi zaključak da Srbija ne bi trebalo da ima većih problema s pojavama fašizma danas. Ali nije tako.
Revidiranje jednopartijske istoriografije proizvelo je nove konfuzije koje se možda najviše očitavaju u odnosu prema fašizmu. Vodeću ulogu u srpskom antifašističkom pokretu imale su projugoslovenske i levičarske snage. Krajem dvadesetog veka propali su i Jugoslavija i komunistička ideologija, što je retroaktivno proizvelo odbojnost prema izvornim antifašistima. S druge strane, u razumljivom i za demokratski preobražaj društva neophodnom procesu rehabilitacije protivnika i žrtava komunizma, došlo je do olake relativizacije uloge i odgovornosti svih političkih pokreta, pa i onih otvoreno fašističkih, antisemitskih, nacionalističkih i nedemokratskih. Tako se može steći utisak da današnje generacije u Srbiji intelektualno, politički i moralno više inspirišu đeneral Draža, vladika Nikolaj, Milan Nedić, pa i Dimitrije Ljotić, nego borci protiv fašizma koji su u međuvremenu mahom ostali bez ulica i spomenika.
Uz ovakav odnos prema događajima iz prošlosti ide i pojava novih ekstremističkih grupa, uglavnom mladih ljudi. Do izvesne mere, na njih se može gledati kao na deo političke supkulture, kakva marginalno postoji i u drugim zemljama. Razlika je u tome što se u uređenim demokratskim društvima zna da je to tako, dok se u demokratski rovitoj Srbiji sve trpa u koš legitimnih političkih sloboda.
Fašizam u svom globalnom, ali i u raznim lokalnim izdanjima u koja su utkane brojne nacionalne frustracije (kojima obiluje i tranziciona Srbija), ostaje jasan beleg na granici između demokratskog prosperitetnog sveta i onih koji su s druge strane.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
