Potpomognuto samoubistvo

Ne dopiru daleko retka zalaganja stručnjaka, između ostalih poznatih profesora, psihijatra Ljubomira Erića i neurohirurga Momčila Đorđevića, da se građanima suočenim s neumitnim krajem pružaju kvalifikovani savet i pomoć bez straha od krivičnog gonjenja.

Tokom mnogih godina širokoj javnosti su glavni izvor informacija o ovom problemu predstavljale sudske afere, prevashodno vezane za kontroverznog američkog lekara, Džeka Kevorkijana, nazvanog doktor smrt, jer je do svoje smrti, prošle godine, bar 130 puta učestvovao u potpomognutim samoubistvima. Na početku je bio oprezan i ograničavao se na američke savezne države u kojima njegova milosrdna ubistva nisu bila podložna kažnjavanju. Bolesničkom krevetu je prislanjao aparate koje je sam izumeo, ali je strogo vodio računa da, nakon što je sve pripremio, klijent pritisne dugme kojim se aktivira smrtonosni mehanizam. Preterao je 1998. godine, kada je dao da se snimi kako sam ubrizgava injekciju u venu pacijenta. To više nije bilo potpomognuto samoubistvo, već eutanazija (dobra smrt), pa je narednih osam godina proveo u apsu.

Kevorkijan je prkosno ispitivao i pomerao granice dozvoljenog. Tvrdio je da mu cilj nije uzrokovanje smrti, već okončanje patnje. Međutim, mnoge njegove mušterije nisu imale ni neizlečivu bolest, a ni bolove, a neke čak nisu na propisani način davale takozvanu saglasnost informisanog pacijenta. Sporna aktivnost ovog čoveka naterala je zakonodavce u njegovoj zemlji, ali i drugde, da usklade i osavremene svoje propise.

U Evropi je potpomognuto samoubistvo zakonski dozvoljeno u tri zemlje Beneluksa i u Švajcarskoj, a na putu je da se uvede u Velikoj Britaniji. Oklevanje u ostatku kontinenta je uslovljeno neprijatnim sećanjem na doba pre i tokom Drugog svetskog rata u Nemačkoj, ali i u drugim zemljama, gde su, u skladu sa zakonima eugenike i rasne higijene, desetine hiljada sopstvenih građana, hendikepirane dece i odraslih, podvrgavane nedobrovoljnoj eutanaziji. Ipak, i pored odsustva zakonske podrške, u nizu zemalja tužilaštva prećutno tolerišu očigledne primere aktivno potpomognutih samoubistava, a uskraćivanje lečenja beznadežno obolelim pacijentima na aparatima za održavanje vitalnih funkcija redovna je praksa.

Danas postoji 55 organizacija Pravo na smrt udruženih u istoimenu Svetsku federaciju. Najpoznatiji je švajcarski Dignitas s preko 5500 članova iz 60 zemalja i maksimom Živeti dostojanstveno – umreti dostojanstveno. Plaćaju se upisnina i članarina, a konačno rešenje košta još 3000 švajcarskih franaka. Nakon što se proveri ispunjenost uslova (neizlečiva bolest, nepodnošljiva nesposobnost, neizdrživ bol), usluga obuhvata dobijanje lekarskog recepta, odlazak u apoteku i kremaciju nakon uzimanja propisanog preparata, uz rasipanje pepela po Alpima.

Postavlja se pitanje koliko je Srbija daleko od uvođenja ovakve ili slične prakse. Zbog lako mogućih zloupotreba, na taj korak se odlučuju samo pedantno uređene zemlje sa čvrstim institucijama. To znači da za nas nije realno predlagati ozakonjenje potpomognutog samoubistva u ovom trenutku, ali o tome valja razmišljati i razgovarati kao o civilizacijskom dostignuću kojem se teži.

Autor je univerzitetski profesor