Potreban nam je Vili Brant

Neki komentari su sugerirali da bi vlada taj trenutak morala sačekati sa „Planom B“ ali sa dva koncepta: jedan za slučaj da mišljenje Suda potvrdi našu „optužnicu“ i drugi ako mišljenje bude nedovoljno određeno, ostavljajući obema stranama uverenje da su (nešto) dobili.

Sudeći po dosadašnjim, ne uvek racionalnim, a politički motivisanim izjavama naše vlade i predsednika, jedini prihvatljiv ishod po dobijanju pozitivnog mišljenja treba da budu pregovori (zbog neželjene implikacije, bolje – razgovori) o statusu i drugim relevantnim pitanjima.

Albanci, s druge strane, očekuju da mišljenje Suda, u najmanju ruku, ne bude nepovoljno po njih. Sigurni su da bez obzira na konačni stav suda, ne samo da dosadašnja priznanja neće biti povučena već da će uslediti nova. A u vezi s eventualnim pregovorima, polaze od toga da je pitanje statusa rešena stvar i da se oni mogu odnositi na praktična životna pitanja. U tome imaju upravo reafirmisanu podršku svojih zapadnih saveznika.

U takvoj situaciji, bez mnogo izgleda i izbora, mogli bismo uzeti u obzir iskustva iz sličnih aktuelnih i sporova iz prošlosti. Nedavno obeležavanje rušenja Berlinskog zida i ujedinjenja dotada postojeće dve nemačke države nudi izvesne poučne elemente.

Istočna Nemačka nastala proglašenjem nezavisnosti na prostoru sovjetske okupacione zone. Priznale su je članice Varšavskog ugovora, a sama je, uz sovjetsku podršku, ulagala velike napore i sredstva u afirmaciju državnosti i diplomatska priznanja, a izgradnja Berlinskog zida trebalo je da ovekoveči podelu i samobitnost Istočne Nemačke.

Zapadna Nemačka, podržana od svojih saveznika, nije priznavala Istočnu „nelegalno konstituisanu državu“, sa njom nije imala nikakve odnose. Na osnovu „Halstajnove doktrine“ zemlje koje je priznaju kažnjavala je prekidom diplomatskih odnosa. Uključivo i SFR Jugoslaviju, ali ne i SSSR. To je 1970. godine prekinuo Vili Brant, predsednik SPD i vlade, Svojom istočnom politikom, koja je, nizom sporazuma, bez uzajamnog priznanja, dovela do uskog okvira saradnje na nezvaničnom nivou.

Pošto su konstatovale da se ne slažu oko statusa, i bez priznavanja, dve Nemačke su pronalazile načine i puteve za rešavanje praktičnih pitanja važnih za svakodnevni život njihovih građana i nastavile da žive jedna pored druge. Takav egzemplarno racionalan prilaz obeju strana, omogućio je mir uz povremene incidente na „unutrašnjim“ granicama i relativnu stabilnost u regionu, sve do njihovog ujedinjenja 1990. godine. Nemački ambasador g. Maas je u vezi s tim i s dobrim razlogom pomenuo Zapadni Balkan imajući, izvesno, u vidu nerešene ili novootvorene sporove između bivših jugorepublika i između njih i drugih suseda.

Da li i šta, osim pozivanja na Halstajnovu doktrinu koju smo nesrećno primenili na susede, bivše jugorepublike, možemo zaključiti iz pomirenja dve, posle rata stvorene nemačke države koje su nekih četrdeset godina živele jedna pored druge bez priznavanja?

Fleksibilniji pristup i racionalan izbor tema mogao bi stvoriti uslove za iznalaženje dugoročnog, obostrano prihvatljivog i održivog rešenja. A takvih tema ima sijaset i one nisu manje važne od formalno shvaćenog statusa: srpski narod bez zaštite, prepušten sam sebi, zbunjen nedoslednim i protivrečnim porukama iz Beograda, sa neizvesnom budućnosti. Privatna ali još značajnija društvena imovina ostavljena na volju lokalnim vlastima. Ugrožen je naš izvoz od preko 200 miliona evra, kao i zanemarene prednosti koje nam pruža geografski položaj i saobraćajna infrastruktura, ali i nedovoljno korišćenje mogućnosti koje nudi prisustvo Euleksa u pokrajini.

Zar i moćna NR Kina, svesna realnosti od Drugog svetskog rata ne živi sa virtuelnim odnosima, bez uzajamnog priznavanja, sa samoproklamovanom Republikom Tajvan i sa njom ima vrlo razvijene sve oblike saradnje. I podeljeni Kipar predstavlja poučan iako ne potpuno adekvatan primer. Gotovo od vremena podele nastale proglašenjem nezavisnosti severnog dela ostrva, teku različiti oblici pregovora, koji se sve više okreću svakodnevnim životnim pitanjima i potrebama stanovništa.

Nije rečeno, ali je jasno da bi u našem slučaju za to bili potrebni sazrela svest i uslovi, postojanje dobre volje, politička hrabrost i jedan Vili Brant, ali i dobra volja i podrška prijatelja, zainteresovanih za mir, bezbednost i razvoj regionalne saradnje na Balkanu, što nas uz izgradnju toliko potrebnog poverenja vodi sigurnim putem ka Evropskoj uniji.

Autor je član Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta