Pouke sankcija od pre 30 godina

Kaznene mere obuhvatale su kako sferu ekonomije, tako i sporta i naučno-tehnološke saradnje.

Rezolucija 757 SB UN doneta je sa 13 glasova za, uključujući i Rusiju, i dva uzdržana glasa, Kina i Zimbabve, nakon što je prethodno doneto osam rezolucija koje su osuđivale politiku teritorijalnog proširenja Srbije prema Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini zasnovanoj na negiranju postojanja Hrvata i Muslimana kao posebnih naroda, odnosno negiranju jednakosti ljudi u dostojanstvu, pravima i slobodi.

Međutim, tadašnji nacionalistički režim Milošević-Šešelj, nastao na ruševinama socijalističkog društvenog uređenja, apsolutno se nije obazirao na opštu osudu međunarodne zajednice niti na moguće posledice.

Osnovna teza koju su tada propagirali bila je da sankcije neće naneti značajniju štetu privredi, šta više da predstavljaju priliku za razvoj.

Srpski nacionalisti su tvrdili da su sankcije mala cena za ostvarivanje životnog „nacionalnog“ interesa, a to je stvaranje Velike Srbije, putem ujedinjenja sa Republikom Srbijom i Crnom Gorom teritorija koje su tada držali pod faktičkom vlašću u Hrvatskoj i BIH.

Glavni krivac, u interpretaciji režima u Beogradu, za uvođenje sankcija bio je Zapad, SAD i tadašnja Evropska ekonomska zajednica, a ne ideologija srpskog nacionalizma koja je uzrokovala ratove za teritorije i zločine protiv čovečnosti.

Predmetnom rezolucijom Savet bezbednosti UN primenio je tzv. ius puniendi, pravo na kažnjavanje i uskraćivanje prava na suverenitet vlastima koje svojim delovanjem krše ljudska prava i međunarodni poredak, koje podrazumeva primenu ekonomskih i političkih kaznenih mera, kao i vojnih u cilju uspostavljanja ili očuvanja mira.

Kaznene mere, kao uostalom i bilo koja pravom predviđena sankcija, imaju svrhu ne samo u odnosu na subjekta prema kom su usmerene, u konkretnom slučaju vlasti SRJ, već i preventivnu, u smislu da se takvo ponašanje neće tolerisati od strane bilo koje druge vlasti, priznate ili ne od strane Ujedinjenih nacija.

U tom smislu su snage NATO-a na osnovu rezolucija UN preduzele i vojne operacije, 1995. godine, protiv snaga srpskih nacionalista u BIH.

Podsećanja radi, vredi pomenuti da SRJ tada nije bila članica Ujedinjenih nacija, to postaje tek 2000. godine, niti joj je ikada priznato svojstvo univerzalnog sukcesora pređašnje SFRJ, već su po osnovu Sporazuma o sukcesiji iz 2001. godine pet država ravnopravni sukcesori nekadašnje jugoslovenske državne zajednice.

Posledice uvedenih sankcija su bile katastrofalne po privredu SRJ, prepolovivši bruto društveni proizvod u roku od dve godine. Inflacija koja je usledila bila je po dva kriterijuma, visini i trajanju, najgora ikad zabeležena inflacija u istoriji čovečanstva i uništila je standard i kupovnu moć stanovništva doprinoseći stanju potpune nesigurnosti, straha i beznađa.

Srbija je u tom periodu izgubila najmanje 10% sopstvenog stanovništva i to onog u najproduktivnijem uzrastu, pre svega usled migracije ka zemljama EEZ i SAD.

Ukupne posledice izolacije od međunarodne zajednice, prvenstveno tržišta Evrope i pristupa finansijskom tržištu SAD, ne samo da su predstavljale egzistencijalnu pretnju po opstanak Srbije i srpskog društva, već su ostavile posledice sa kojima se današnja Srbija i dan danas suočava, posebno u sferi negativnih demografskih kretanja, niske stope nataliteta i migratornih tokova.

Ovu crnu perspektivu su studenti u Srbiji jasno uočili, te su i pre uvođenja sankcija UN, organizovali mirne demonstracije, 28. maja 1992. godine, ispred Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu.

Talas studentskog bunta pod sloganom „Dosta! Studenti za život sada!“, brzo se proširio i doveo do demonstracija organizovanih 15. juna 1992. godine.

Studenti su zahtevali potpunu promenu državne politike i integraciju Srbije u međunarodnu zajednicu. Osnovni cilj bila je obustava rada Beogradskog i drugih univerziteta do ispunjenja zahteva, a koji je i postignut 19. juna 1992 kada su univerzitetski profesori podržali studente i obustavili rad, prvo u Beogradu, a potom i u Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu.

Jedinstvo akademske zajednice u oceni stanja u društvu i mogućim posledicama izolacije od strane međunarodne zajednice, a pre svega od strane suseda i glavnih ekonomskih, naučnih i tehnoloških partnera, jasno su iskazane celom društvu.

Na žalost, upozorenja akademaca nisu naišla na širu aktivnu društvenu podršku. Međutim, sve ono na šta su akademski građani tada upozoravali, o egzistencijalnoj pretnji po građane Srbije, se ubrzo obistinilo.

U krajnjoj konsekvenci, ratni zločini, ogromne ljudske žrtve i nenadoknadiva materijalna šteta, gubitak odgovornosti za sopstveni deo teritorije, Kosovo, su bile neminovne i logične posledice političkog izbora koji je ljudska prava i slobode građana Srbije i čitavog regiona podredio nacionalističkim ciljevima, stvaranju Velike Srbije, i ratu kao sredstva za ostvarivanje tog cilja, a pod izgovorom navodne zaštite Srba izvan Srbije.

Danas, kao i pre trideset godina, pred Srbijom se nalazi sličan izazov koji se predočava kao lažna dilema: naši ili tuđi interesi, usklađivanje sa Zapadom ili ispunjenje nacionalističkih ciljeva, podrška Ukrajini ili Rusiji, poštovanje ljudskih prava i sloboda ili očuvanje Kosova.

Moralni razlozi nedvosmisleno ukazuju da Srbija ne sme ponoviti grešku iz 1992. godine i svoj interes mora definisati u skladu sa osnovnim vrednostima Povelje UN, kao izrazom opštih interesa čovečanstva, a to je da se dosledno zalaže za zaštitu ljudskog dostojanstva i na istom zasnovanog suvereniteta država.

Imajući u vidu da sadašnje rusko rukovodstvo negira pravo na lično svojstvo nacionalne pripadnosti Ukrajincima, a samim tim i njihovo ljudsko dostojanstvo, osuda ove ideologije i rata koji je povela Ruska federacija mora imati svoju konzistentnost. Srbija, još uvek opterećena hipotekom ratnih događaja iz poslednje decenije XX veka, mora biti dosledna sa svojim iskazanim stavom o osudi i primeniti mere koje proizilaze iz takvog stava kako bi izgradila svoje samopoštovanje i međunarodno dostojanstvo.

Deklaracije moraju biti praćene i konkretnim delima, ne samo u smislu humanitarne podrške, već i preduzimanjem mera predviđenih Poveljom UN, poput ekonomskih sankcija, a protiv vlasti koja ne poštuje ljudsko dostojanstvo, bez obzira da li su druge zemlje primenile ili ne ove mere. Nedoslednost, nepredvidivost i nepouzdanost koji proizilaze iz raskoraka između deklaratorne osude Rusije u UN i izostanka primene konkretnih mera, čak i sadašnjem ruskom rukovodstvu sigurno deluju sumnjivo i neiskreno.

Odnos prema Ruskoj federaciji sa utilitarističkog aspekta, tj. ekonomskog ili političkog, determinišu činjenice da Srbija egzistencijalno ne zavisi od njenog tržišta, investicija ili kapitala, niti u nekom identitetskom smislu, između ostalog i zato što nezavisnost Kosova ruski ideolozi koriste kao argument kada opravdavaju kontrolu Krima i Donbasa.

Privreda, radna mesta i standard života u Srbiji zavise od razmene sa EU i finansijskih tržišta u Njujorku i Londonu, a bezbednost Srba na Kosovu i regionu garantuje NATO.

Sigurnost snabdevanja fosilnim gorivima, naftom i gasom, opet zavisi od EU i NATO, jer Jadranski naftovod prolazi kroz Hrvatsku, a gasovodi kroz Ukrajinu i Mađarsku ili Bugarsku i Tursku.

S druge strane, stabilnost srpskog elektroenergetskog sistema u potpunosti zavisi od EU i Energetske zajednice. U slučaju manjka električne energije Srbija nije, niti će ikada uvoziti struju iz Rusije.

Ove činjenice su jasno poznate i ruskom rukovodstvu, kao i zaključak da ne postoji dilema, moralna ili utilitaristička, o interesima Srbije u odnosu na rat u Ukrajini.

Međutim, ruskim nacionalistima je u interesu da stvore nedoumice, igrajući na navodnu „emocionalnu“ bliskost „srpske i ruske slovenske duše“, a radi stvaranja dodatne nestabilnosti i podgrevanja međunacionalnih sukoba na području Zapadnog Balkana.

U tom cilju ruski nacionalisti pomažu i podržavaju srpske nacionaliste i „patriote“ sa slovom „Z“ na majicama ili šajkačama, koji bi rado srpski narod prineli na žrtvu ne zarad Kosova, već zbog Donbasa i Krima.

Odgovornost za budućnost srpskog naroda, Srbije i regiona, podrazumeva hrabrost koju zahteva iskren, pouzdan, predvidiv i lojalan odnos prema vrednostima Povelje UN.

U konkretnom slučaju to znači biti iskren i prema Rusiji, sa jasnom porukom da Srbija bira život sada, a ne apokaliptičnu viziju konačnog kraja sveta, poput one koju su srpski nacionalisti prizivali 1992. godine.

Autor je advokat