Poverenje je ključno za sistem

Ken Rotenberg ističe da je poverenje kamen temeljac svakog društva, osnova na kojoj počivaju društvene veze uobličene zajedničkim sistemom smisla i vrednosti koji čine norme, vrednosti i razumevanje.

Entoni Gidens sistem smisla i vrednosti naziva ontološkim okvirom spoljne realnosti u kom svako od nas traga za sopstvenim smislom života, gradi i održava sopstveni značaj i umanjuje osnovni egzistencijalni strah koji proističe iz jednostavne činjenice da ćemo svi jednog dana umreti.

Viktor Frankl, psiholog koji je preživeo Aušvic, smatra da je smisao ključna vrednost našeg života, navodeći da strahote koncentracionog logora nisu preživeli fizički najjači, već oni koji su u uslovima potpune dehumanizacije uspeli da zadrže smisao sopstvenog života.

Dakle, poverenje je ključno za održavanje sistema smisla i vrednosti kako bi se uspešno suočili sa izazovima svakodnevnog života.

Poverenje je instrument kojim utamničavamo strah i ostvarujemo osećanje spokoja kao antipoda strahu. Gidens razlikuje dva objekta prema kojima je usmereno poverenje: ljude i apstraktne sisteme.

Poverenje u druge ljude je vera da nam drugi ljudi nisu izvor pretnje i predstavlja osnov za društvenu saradnju i solidarnost, tzv. socijalni kapital.

Bez poverenja u druge ljude nema solidarnosti, empatije, reciprociteta, itd.

Poverenje ima tu snagu da ogradi strah, da druge ljude ne percipiramo kao izvor nečeg lošeg po nas, odnosno da se ne plašimo drugih.

Primeri tako shvaćenog poverenja su prisutniji nego što to izgleda na prvi pogled.

Ne radi se samo o poverenju između roditelja i dece, odnosno srodnika, već i svakodnevnih izraza poverenja, kao kada npr. odemo u restoran poverenje u: vlasnika restorana da poštuje zdravstvene norme koje uređuju prostor u kom se priprema hrana, kuvara da koristi sveže i zdrave namirnice i konobara da će naplatiti ono što smo pojeli i popili.

Apstraktni sistemi, poput privrede ili pravosuđa, počivaju na poverenju u njihovo funkcionisanje za našu dobrobit. Iza svakog od apstraktnih sistema stoje opet ljudi, u sudovima neki pravnici sude, u laboratorijama naučnici eksperimentišu, u privredi rade stručnjaci različitih profila.

U slučaju da nema međuljudskog poverenja onda nema ni poverenja u institucije, odnosno u apstraktne sisteme koje stvaraju stručnjaci koji su obrazovani za njihovo osmišljavanje i upravljanje.

Politički sistem u tom smislu predstavlja svojevrsan izuzetak jer svi punoletni građani i građanke imaju osnovno ljudsko pravo pravo da biraju i budu birani, tj. da učestvuju u politici.

Drugim rečima, dok pristup sudu ima lice koje je položilo pravosudni i advokatski ispit, pristup politici ima svaki državljanin jedne zemlje.

U toj specifičnosti politike kao otvorene delatnosti za sve, leži i potreba za redovnom proverom poverenja na izborima.

Upravljanje društvom u savremenim demokratskim društvima znači upravljanje od strane onih kojima su birači dali poverenje na izborima.

U feudalnim sistemima upravljači su legitimisali svoju vlast božjom voljom i božanski datim pravom. Ovo pravo je osporeno u velikim revolucijama XVIII veka, u SAD i Francuskoj.

Revolucionarnost ovih događaja, u smislu poverenja kao osnove legitimiteta vlasti, leži u tome što je poverenje (vera) u božju volju zamenjeno poverenjem u izabrane predstavnike od strane novog suverena, građana i građanki, koji je zamenio kralja.

U tom periodu se afirmiše i nacija kao novi termin za „spremnik“ moći, grupu ljudi (građana i građanki) spojenu višim stepenom poverenja u odnosu na druge grupe.

Ortega i Gaset ističe značaj poverenja u procesu stvaranja nacija kada navodi da zajednička prošlost i kulturni atributi služe samo kako bi se opravdao zajednički projekat budućnosti u koji članovi grupe imaju poverenje.

Renan koga mnogi uzimaju kao referentnog mislioca kako bi opravdali značaj prošlosti u procesu formiranja nacija je u tom delu kontradiktoran.

S jedne strane poverenje u budućnost nacije zasniva na iskustvu zajedničke patnje i slave u prošlosti, a istovremeno ističe da je ta prošlost lažna prošlost, funkcionalna prošlost koja opravdava novi projekat poverenja.

Renan navodi: „Zaborav, i rekao bih istorijske neistine, su suštinski faktori za stvaranje jedne nacije.“

Dakle, osnovna razlika u misli Renana i Ortege i Gaseta leži u odnosu prema poverenju. Naime, poverenje ne trpi neistinitost, odnosno laž korumpira poverenje.

U tom smislu poverenje u kulturni konstrukt nacije ne može biti zasnovano na prošlosti opterećenoj neistinama, već na poverenju u zajednički projekat budućnosti kom prošlost može biti od koristi pod uslovom da laži iz prošlosti ne ugrožavaju poverenje.

Nacionalsocijalistički režim u Nemačkoj ogoleo je jednu jednostavnu osobinu nacionalizma, ideološku potrebu za lažima.

Usled manjka poverenja u njihov projekat budućnosti, koji je podrazumevao apsolutni suverenitet i pravo na samoopredeljenje naroda, te neminovne sukobe sa drugim narodima, nacisti su krenuli u projekat rekonstrukcije prošlosti gradeći je na neistinama, radi „učvršćenja“ njihovog projekta budućnosti.

Cilj ovog redizajniranja bio je redefinisanje identiteta svakog pojedinca/ke, te samim tim i čitave nacije, u identitet kom će biti svojstveno shvatanje da su nužni i neizbežni sukobi sa drugim narodima, jer su „drugi“ izvor zla, pre svega Jevreji.

Nacionalizam je u tom smislu, kako navodi Gilbert, „kulturna pseudoparanoja“, koju karakteriše nedostatak poverenja u druge ljude, koja različitost definiše kao pretnju po naciju.

Nacionalisti su stvarni ili lažni paranoici koji žive u stalnom, stvarnom ili odglumljenom, strahu od drugih ljudi.

Organizovani u politički pokret nacionalisti pokušavaju da nametnu takav identitet nepoverenja čitavom narodu.

Proklamovana ili stvarna prihodovna i socijalna jednakost nacionalsocijalizma i fašizma nije sprečila da italijansko ili nemačko društvo potonu u kulturnu pseudoparanoju nacionalizma i institucionalizovanu nejednakost i dehumanizaciju ljudi prema nacionalnoj pripadnosti, zdravstvenom stanju, političkoj i seksualnoj orijentaciji.

Kada nedostatak poverenja postane karakteristika čitave jedne nacije, može se govoriti o nepoverenju kao kulturnom konstruktu u koji se, paradoksalno, ima najviše poverenja.

Nacionalizam istovremeno oslobađa i generiše strah koji je do tada bio ograničen stegama poverenja, te strah postaje dominantna emocija koja se koristi u upravljanju društvom.

Kultura straha nije svojstvena samo nacionalizmu, ali svaki nacionalistički projekat, bez obzira da li se radi o Hitlerovoj Nemačkoj, Frankovoj Španiji ili Miloševićevoj Srbiji, karakteriše jedinstveni kapacitet uništavanja poverenja u druge ljude i manipulacija strahom.

Krajnja konsekvenca kulture straha jeste najposle i gubitak poverenja u samu naciju, kao zajednicu poverenja.

Srpski narod je od sredine osamdesetih godina prošlog veka izložen napadnom destruktivnom dejstvu nacionalizma.

Nacionalisti su obećavajući stvaranje novog prostora sigurnosti, nove države, rušili poverenje u tada postojeću jugoslovensku državnu zajednicu.

Potom su uveli srpski narod u sukobe sa drugim narodima oko teritorija, što se završilo sa međunarodnim vojnim intervencijama u Bosni i na Kosovu.

Politički potresi izazvani nedovršenom tranzicijom iz nacionalizma u liberalizam, nigde na prostoru bivše Istočne Evrope nisu imali tako dramatične posledice kao u Srbiji: atentat na tadašnjeg lidera opozicije, ubistvo bivšeg predsednika, Stambolića, i predsednika vlade Đinđića.

Rezultat ove nacionalističke „kulturne pseudoparanoje“ jeste stalna kriza poverenja, ili bolje rečeno poplava nepoverenja u kojoj su protivrečnosti pravilo, a ne izuzetak.

Primeri su brojni: Ustavom proklamovano i faktičko stanje u slučaju Kosova, republikansko uređenje sa krunom kao simbolom na zastavi, četnici kao navijači Crvene zvezde, legalan monarhistički pokret koji ruši ustavni poredak, istovremena državna zaštita murala zločinca osuđenog za genocid i spomenika narodnih heroja na Kalemegdanu koji su se borili protiv genocidnih zločinaca, apolitičnost Đokovića u Srbiji i političnost u Crnoj Gori, Nestorović i Kon, ratni zločinci koji slobodno šetaju i hapšenje huliganskih kasapina, itd..

Izlivi mržnje prema političkim neistomišljenicima poput Bokanovog prema Tepićevoj, jeste takođe izraz ove paranoje, širenje nepoverenja i manipulacija strahom.

Krajnji ishod ove patologije, može biti potpuni nestanak društva kao što se to i desilo Nemačkoj, Italiji ili Japanu 1945. godine.

Svesna ove pretnje Merkelova je uputila poruku s početka ovog teksta, jer je sve jasnije da je izbor pred kojim se nalazi čovečanstvo u XXI veku, izbor između poverenja u ljude, sisteme i činjenice i nepoverenja u ljude, te robovanje lažima i metafizici, drugim rečima između prosvetiteljstva i antiprosvetiteljstva.

Autor je advokat i doktorand političkih nauka