Povodom poziva Dušana Kovačevića: Lane Gutović je bio idealan kandidat

To nije nimalo lako. Prosto ga nema na vidiku. Kad bismo i samog g. Kovačevića pitali, on bi verovatno rekao: Ne mogu, ja sam star. Isto bi rekli i neke druge potencijalne vođe.

Danas je puno teže imati opšteprihvatljivog kandidata jer su nam posledice ratova 90-ih doneli mnogo vododelnica. Pre svega, taj kandidat bi morao da se izjasni o Srebrenci, a biračko telo je veoma nezgodno, džangrizavo, beskompromisino, traži dlaku u jajetu…

Ako bi rekao da je bilo genocida izgubio bi desničarsko glasačko telo koje bi na njega gledalo kao na izdajicu, a u suprotnom odrekli bi ga se građanisti sa argumentom da u svom populizmu i nacionalizmu nije u stanju da se suoči sa prošlošću. Donekle bi bilo slično i sa Kosovom i sa drugim pitanjima. Već smo imali slučaj kada je Krle nezgodno ispitivao Savu Manojlovića u stilu „muzičar si ili nisi muzičar“.

Bilo kog kandidata da predložite jedna polovina će vas podržati, a druga cinično ismejati i sa gađenjem ga odbaciti. Uostalom, i sam Kovačević u svojoj knjizi „Dvadeset srpskih podela“ piše o tome – o našoj beskompromisnoj isključivosti i nepomirljivim podelama koja nam nanose veliku štetu.

Ja sam svojevremeno, dok je bio živ, smatrao da je za prototip idealnog kandidata bio najpogodniji glumac Lane Gutović. To je jedan od retkih ljudi za kojeg je dobro znala, i u isto vreme volela, cela zemlja. On se svojom ogromnom popularnošću dobacio i do najzabačenijeg sela, svuda gde dopire signal RTS-a. Retko kome je bio antipatičan.

Voleli su ga „iz svih struktura“ – i selo i grad, i mlado i staro, i pismeno i nepismeno, i muško i žensko. Naravno, naišao sam na podsmeh i komentar da sam luđi i od Šojića. A malo ko sme i da predloži svog kandidata da ne bi došao u isti rizik da bude ismejan.

Danas se pominje Milan St. Protić, ali je po meni on neprihvatljiv kod desničarskog dela javnosti zbog oštre nacionalne samokritičnosti koja se kod nas tumači isključivo kao autošovinizam. Pominje se i dr Dragan Milić. Međutim, i njemu se kao mnogim drugim kandidatima, spočitava da je Vučićev Trojanac.

Argument da mi već imamo vođu i da nam novi ne treba je veoma plitak. Ako ništa drugo, u Srbiji sa veoma krhkom (tzv. „hibridnom“) demokratijom, gde ne postoje mehanizmi kontrole i zaštite od osionog vođe, veoma je bitan i lični (moralni) karakter vođe koji bi donekle i sam zauzdavao svoju zlu volju i barem ne bi imao volju da (značajno) uzurpira i degradira institucije sistema, barem ne kao što to nemilosrdno čini aktuelna vlast.

Nije svejedno i kakvu bi atmosferu kreirao u društvu – napetu ili slobodnu. Uz sve mane, Tadića i Koštunice se niko nije plašio, kao što se plaše Vučića, a i pristali su da mirno siđu sa vlasti bez zloupotrebe izbornog procesa jer nisu imali problem da prihvate volju naroda, što nije slučaj sa ovom vlašću. Nije svejedno da li za predsednika imate Mohikea ili njegovu suprotnost!

Kovačević je načelno u pravu. Možda on to ne želi direktno da kaže, ali Srbija je nesposobna za demokratski politički sistem. Pre svega, zbog veoma niskog obrazovno-intelektualnog kapaciteta svog stanovništva (izbegavam da kažem građana), kao i zbog nepostojanja, ili bar veoma oskudne, demokratske tradicije i političke kulture.

Demokratija je veoma zahtevna. Zahteva puno uključivanje građana (participaciju) u demokratski proces. Ona je za prosečni srpski um nedostižna jer je veoma apstraktna kategorija koja se sastoji od mnoštva komplikovanih, intelektualno napornih, nerazumljivih i dosadnih (čak i nepotrebnih) procedura, zakona, nadzora, kontrole institucija, cifara. A kad izaberete konkretnog autoritarnog vođu od krvi i mesa, i sa čvrstom rukom koja zamenjuje institucije, onda mu glupo i bezbrižno sve to prepustite sa bezgraničnim poverenjem, odričući se svoje odgovornosti i slobode.

Štaviše, visoka demokratija je uljez u našoj autoritarno-patrijarhalnoj kulturi, strani i uvozni proizvod. Iako se njeni početni oblici javljaju u staroj Grčkoj, moderna demokratija nam dolazi iz razvijenog protestanskog sveta. Apstraktna i racionalna konfesija je dala i apstraktni i racionalni politički sistem, za sada najbolji ili najmanje loš. Zato se i kaže da se u nekim razvijenim i izrazito demokratskim zemljama Zapada i „ne zna“ ko im je predsednik jer je manje važan od sistema kome je strogo i suštinski podređen zakonu i procedurama.

I ne samo u politici, ta sklonost ka personalizaciji je očigledna i u religijskoj kulturi srpskog naroda, kao i u drugim segmentima kulture. Nesposoban da se nevidljivom, apstraktnom Bogu obrati direktno, on to čini preko mnoštva raznovrsnih svetaca sa veoma konkretnim ličnim osobinama, kao posrednicima sa Bogom.

Nedavno je jedan veoma popularni pravoslavni sveštenik i monah u Crnog Gori – Rafailo Boljević rekao da „prekomerno uzdizanje svetitelja može dovesti do suprotnog efekta, stvarajući situaciju u kojoj ih stavljamo iznad poštovanja samog Boga“. Zato se na vašarima, pored ikona svetaca, mogu videti i slike Vučića i Putina. Uostalom, narodna je izreka: Bog je daleko, a svetitelji su odavde.

A i samog Boga narod personalizuje jer ga ne doživljava kao nevidljivu silu već kao nekog čičicu sa bradom. Sem toga, i Rajs je tvrdio da: vaš „bog“ nosi oklop i bradu Kraljevića Marka, šajkaču vašeg ratnika sa Cera i Kajmakčalana. Dakle, narod koji nije odmakao od konkretno-čulnog, slikovitog, nivoa percepcije nesposoban je za apstraktno mišljenje i demokratiju.

Pravoslavlje ga još učini poslušanju kao najvećoj vrlini koja obično sklizne u puku i nepromišljenu pokornost crkvenim autoritetima, pa i svetovnim vladarima. A pasivna pokornost i demokratija koja zahteva slobodu, mišljenje, bunt i akciju ne idu zajedno.

I ne samo srpski um. Takvo je stanje gotovo u svim pravoslavnim državama (izuzev Grčke koja ima takvu demokratsku tradiciju). Moderna demokratija je ipak proizvod apstraktne protestanske religije i kulture koje se teško prima na srpsko tlo. Čak se smatra i da nam je nametnuta ili podmetnuta kao strano telo.

To, pak, ne znači da i Srbija nije imala demokratiju, ali na onom najnižem i neposrednom, mikronivou u vidu sabora, zborova i većanja. Međutim, ona se ticala samo mesnih, lokalnih pitanja. Ali, kada se radi o visokoj, nacionalnoj i posredničkoj demokratiji, tu je stvar sasvim drugačija.

Autor je sociolog iz Niša

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.