Povratak ili (ponovni) raspad imperija: Autorski tekst Dragana Bisenića

Od knjige prekretnice Uspon i pad velikih sila, koju je pre 35 godina objavio britanski istoričar Pol Kenedi, traje neizvesnost o sudbini megadržava i nacionalnih država ili, drugim rečima, integrativnim tendencijama koje postoje unutar imperijalnih sistema i stalnoj težnji ka izdvajanju i samostalnosti nacionalnih entiteta.

Knjiga je objavljena uoči okončanja Hladnog rata i dezintegracije SSSR.

Od tada, za zapad jedina prihvatljiva Rusija je ona koja je zatvorena u svoje nacionalne granice koja ne sme da demonstrira nikakav interes van njih, čak ni za svoje sunarodnike.

To bi se kvalifikovalo kao imperijalni plan ili agresija, kao što je to svojevremno kodifikovao Frederik Kagan.

Isti aršin primenjivan je u jugoslovenskom sukobu za srpsku stranu koja je percipirana kao ekstenzija ruskih interesa na Balkanu.

IMPERIJE SE VRAĆAJU

Profesor globalne istorije na Jejlu, Od Arne Vestad, smatra da dolazi doba obnove rasprave o sudbini imperija i imperijalnih tema. Imperija u ovom ili onom obliku je uvek bila sa nama, i verovatno će uvek biti.

Od Akađana na Bliskom istoku u 24. veku pne, do Amerikanaca u istom regionu četiri i po hiljade godina kasnije.

Moglo bi se tvrditi da se imperije danas vraćaju, iako u novim oblicima. Definicije imperije su uvek bile neuhvatljive.

Često je teško razlikovati imperiju od onoga što se danas naziva nacionalnom državom.

Putinova Rusija poriče da je njen rat u Ukrajini imperijalni.

SAD, sa svojih 800 vojnih baza i 200.000 vojnika širom sveta, kao i nedavnim intervencijama u Aziji i Africi, insistiraju na svom antiimperijalnom karakteru.

Ali, problemi definicije nisu novi.

„Zar nisu sve nacije nekad bile imperije?“, pita istoričar Čarls Majer.

I zaista je tako.

U južnoj Kini, pre nekoliko stotina godina, malo ljudi bi sebe smatralo Kinezima u bilo kom značajnom obliku tog izraza.

Danas bi skoro svi, osim onih koje sama vlast definiše kao „manjinske nacionalnosti“ rekli da su Kinezi.

U Britaniji postoji nestabilan odnos između toga što ste Britanac i biti Englez, Škot ili Velšanin…

Nestanak Britanske imperije zauvek je promenio lice sveta, ali i identitet Britanaca.

Veliki talasi dekolonizacije u Americi, zatim u Aziji, Africi i na Karibima, promenili su svet na dramatičan način.

Pre Prvog svetskog rata bilo je nešto više od 50 nezavisnih država, od kojih je skoro polovina bila u Latinskoj Americi.

Danas ih ima skoro 200, velikih i malih, koji svi imaju suverena prava na teritoriju…

Suštinske karakteristike rata od prevlasti nacionalne države nakon Vestfalije su, od srednjovekovnog perioda pa nadalje, ratovi „pravedne države“.

Ratovi su u suštini bili sukobi između plemićkih porodica, a pošto je prosečan Evropljanin tokom svog života putovao u maksimalnom radijusu od pedeset kilometara, rat je bio nešto napolju, a ne u neposrednoj blizini.

Konflikti nisu privlačili različite susede ili nacionalne države na drugoj strani poznatog sveta. Ovaj trend počeo je nakon formiranja nacionalnih država u 19. veku.

To je, takođe, bio rezultat suprotnosti između pomorskog (Britansko carstvo) i kopnenog (Nemačka u 20. veku) principa dominacije.

Sesil Rods je britansku imperiju transformisao u komonvelt, pa je tako nastojao da imperiju i imperijalni karakter kao negativnu oznaku pripiše samo nemačkim rivalima.

PRIRODA DIPLOMATIJE SE MENJA

Kisindžer je verovao da se ratovi ne dobijaju na bojnom polju, nego za pregovaračkim stolom.

Ali, priroda diplomatije se menja, ona više nije mahanje bradom između Napoleona i Aleksandra, na splavu usred reke Neman u Tilzitu 1807, zajedno sa finim vinima i francuskim sirevima.

Dvadeseti vek je doneo ono što je Ernst Jinger nazvao „minom koja tiho eksplodira“.

Pod tim je mislio da je rat za modernost bio daleki, totalni, protiv neprijatelja, odmetničke države ili terorista.

Opozicija postaje dehumanizovana, jer ovo je narativ o crnom i belom, dobru i zlu.

U skladu sa tim pokretom prema tehnici i racionalnosti, došlo je do napuštanja prethodnih pojmova odanosti prirodnom zakonu koji je prethodio nacionalnoj državi.

To je – odanost drugim stvarima osim ekonomije, resursa ili granica.

Vestad, zapravo, spekuliše o „novom talasu dekolonizacije“ kome početak identifikuje sa raspadom SSSR 1989, koji je, navodno, „još u toku“, sa „vrlo neizvesnim ishodima“, gde dodaje i pitanje Kine…

Za njega je, stoga, „najveće pitanje u pogledu današnje imperije koliko će dalje ići raspad Rusije“.

Već duže vreme temom i pitanjem „budućeg raspada Rusije“, bavi se Janoš Bugajski.

On u svojoj knjizi – Failed State: A Guide to Russia’s Rupture / Neuspešna država: vodič za rusku propast, polazi od toga da je Moskva „konačno razotkrivena kao grabežljiv imperijalni centar koji iscrpljuje svoje kapacitete da drži zemlju na okupu“, ali da, uprkos tome, „većina zapadnih lidera i dalje ne vidi koristi od raspada Rusije“.

Polazeći od toga da Rusku Federaciju danas čine 83 federalna entiteta, uključujući 21 neslovensku republiku, on smatra da će raspad Ruske Federacije biti treća faza „imperijalnog kolapsa“, nakon raspada sovjetskog bloka i SSSR početkom 1990-ih. Pokreću ga borba za moć elita i intenziviranje rivaliteta između centralne vlade i nezadovoljnih regiona…

Kako se Moskva okreće ka unutra, njen kapacitet za spoljnu agresiju će se smanjiti.

A kao krnja država, pod intenzivnim međunarodnim sankcijama i lišena baze resursa u Sibiru, imaće ozbiljno smanjene sposobnosti da napadne susede. Od Arktika do Crnog mora, istočni front NATO će postati sigurniji; dok će Ukrajina, Gruzija i Moldavija povratiti svoje okupirane teritorije i peticiju za integraciju u EU i NATO bez straha od reakcije Rusije.

Zemlje centralne Azije će se takođe osećati oslobođenije i moći će da se okrenu Zapadu za energetske, bezbednosne i ekonomske veze.

Kina će biti u slabijoj poziciji da proširi svoj uticaj jer više ne može da sarađuje sa Moskvom, a nove prozapadne države mogu se pojaviti unutar Ruske federacije, poboljšavajući stabilnost u nekoliko regiona Evrope i Evroazije.

SLIČNOSTI SAD I SSSR

Iako će nuklearno oružje ostati potencijalna pretnja, ruski lideri neće izvršiti nacionalno samoubistvo lansirajući ga.

Umesto toga, oni će pokušati da spasu svoju političku budućnost i ekonomsko bogatstvo – kao što je to činila sovjetska elita.

Čak i ako neke države u usponu nabave takvo oružje, neće imati razloga da ga koriste dok traže međunarodno priznanje i ekonomsku pomoć.

Umesto toga, postruske države će verovatno težiti nuklearnom razoružanju – slično kao Ukrajina, Belorusija i Kazahstan nakon raspada SSSR.

Vestad postavlja pitanje Kine i SAD. Neviđeni ekonomski rast Kine omogućio je njenim vladarima da očekuju istovremeno i vojni i strateški uspon.

Čak i ako sukobi kineskih vođa sa njihovim međunarodnim rivalima – pre svega SAD, Evropom, Japanom i Indijom – ometaju dalji uspon Kine, moderna verzija kineske imperije će ostati ključni igrač u globalnim poslovima, navodi Vestad.

Dok Kina teži modernoj imperiji, ocenjuje Vestad, SAD sve teže odlučuju kakva imperija žele da budu.

On smatra da postoje sličnosti između SAD i SSSR 1980-ih.

„Amerikanci su umorni od bezumnih ratova, duboko podeljeni kod kuće i veruju da će im politika s neba dati ono što traže. Društvene podele se povećavaju, javna dobra se smanjuju, a industrijska baza se raspada. Prednosti koje SAD imaju su kreativnost njihovog tehnološkog sektora i snaga njihove vojske. Pitanje je da li će zemlja pokušati da zadrži svoju globalnu liberalnu hegemoniju (Bajdenov model) ili će se posvetiti novom autoritarnom nacionalizmu (Trampov model)“, ukazuju Vestad.

Posledice ovog razvoja su novi oblici imperijalnog rivalstva koji se oblikuju, slični onima iz kasnog 19. i ranog 20. veka.

Ovo nije Hladni rat, već, sve više, multipolarni svet u kome se imperije međusobno bore i insistiraju na hegemoniji unutar svojih regiona.

Svi su tržišno orijentisani, ali na različite načine, i svi traže ekonomske prednosti. Ali u osnovi njihovih interesa su strateška superiornost i regionalni status.

Niko od njih ne želi da bude viđen kao imperija – što nije iznenađujuće, ali sve se više ponašaju kao takvi, i interno i eksterno, i u zahtevima za poštovanjem drugih koje projektuju.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.