Povratak lapota

Kažu da je takav običaj postojao kod Tračana, Nemaca i još nekih naroda, a najduže se zadržao kod Srba, do današnjih dana. Ostao je izraz „spreman za sekirče“, što govori o brutalnosti njegovog izvršenja. Međutim bilo je tu i nekog vida humanosti, jer bi pre udarca, starcu na glavu stavljali hleb, a zatim bi sledilo pravdanje izvršitelja: „Ne ubijam te ja, već ovaj hleb.“

Tračani nisu dočekali dvadeset prvi vek, Nemci bi rado da zaborave na običaj, a Srbi kao najstariji narod su ga samo modifikovali i prilagodili humanim idejama novog milenijuma. Umesto, spreman za sekirče, sada si spreman da se žrtvuješ za državu zakidanjem penzije. Onda starci umiru natenane, u mukama, ali i bez sekire, izuzev ako je ne dignu sami na sebe. Sad će neki reći da se penzije smanjuju samo onima koji imaju više od ostalih, u čemu i jeste srpska caka prilagođavanja lapota. Udesili su da sada izvršitelji ne budu deca, već da to rade starci jedni drugima. Penzioneri u skupštini su glasali za ovaj zakon, a navodno ostali podržali, jer tako spasavaju državu koju su gradili.

Penzije su stečeno pravo i lična imovina svakog penzionera, čija zaštita je zagarantovana Ustavom. Izgleda da u Srbiji ništa nije sveto pa ni imovina građana, ako se penzioneri računaju u taj pojam. Znači, izvršena je konfiskacija lične imovine, koja je stečena odvajanjem svakog meseca jednog dela zarade za stare dane, a tada još nismo znali da su i crni. Ustav kaže: „Jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona“. Penzija je stečena na osnovu zakona o PIO, pa ipak je umanjena, lažno privremeno i neće se nadoknaditi pod tržišnim uslovima, kako opet Ustav nalaže.

Sistemom manipulacije najodgovorniji u ovoj državi kažu, kad bi se zakon o umanjenju ukinuo, onima sa najnižim primanjima bile bi umanjene penzije, što je daleko od razuma i zdrave pameti. Opet je bačena koska među starce, da se oko nje glože. Tako su odgovorni za primenu Ustava suprotstavili onih 60 odsto penzionera kojima nije umanjena penzija na startu, onim 40 odsto kojima je penzija umanjena. Zato lapot važi i za ove koji imaju nešto više, od onih koji preživljavaju. Da nema onih koji imaju nešto više, oni koji imaju malo, imali bi malo više. Treba eliminisati ove koji imaju nešto više. Zbog toga su se ovi koji imaju malo, zluradovali kada su uzeli onima koji imaju malo više. Ali ni njih ne ubijaju ovi starci koji imaju malo, već hleb, koji oni nemaju. Ko hoće, razumeće. Da zluradost bude kratkog veka, tako je bilo kad je zakon usvojen, a kad se danas sve preračuna, penzije su umanjene za 80 odsto penzionera. Tako se jedna od najvažnijih uloga države, socijalna sigurnost, manipulacijom prebacuje da se reši među starcima.

Dok god vlada zakon populizma i manipulacije, a ne zakon proistekao iz Ustava, sve je moguće. Moraće se bar na nekim fakultetima uvesti predmet političke manipulacije. Ako to urade i oni u Evropi, poglavlje o političkoj manipulaciji u Srbiji biće najobimnije.

Da li su problem samo starci? Nisu, mladi koji gledaju malo dalje od golog preživljavanja kad kalkulišu odlazak iz Srbije, ukalkulišu i slučaj penzija njihovih roditelja. Ko zna kako će biti kad njihove penzije dođu na red. Ne čudi onda što nam pamet odlazi iz Srbije. Ali, nije ni to najveći problem. Veći problem je što glupost ostaje.

Glupost nevakcinisanja dece po zakonu pornofolk zvezda odnela je desetine života nedužne dece. Više je odneo života penzionera zakon manipulacije i populizma, ali na njih smo manje osetljivi, što je i logično. Prva glupost je vratila bolest morbila, a druga običaj lapota, a mislili smo da su iskorenjeni pre više stotina godina.

Na kraju mita o lapotu, priča kaže da se sin koji je odveo oca u šumu sa pogačom i maljem, sažalio i počeo da plače. Otac ga je tešio iskrenošću, da se i on tako osećao kad je dovodio svog oca. Imajte to u vidu. Svi dođemo na red.

Autor je profesor u penziji iz Novog Sada