Povratak otpisanog

Jovana Čepića, iako od 1968, kada sam kolektivno isključen iz SKJ, nisam član nijedne stranke/partije. JSDS ne samo da nije prošla cenzus nago je osvojila mizerno mali broj glasova, a posle nekoliko godina i nestala s političke mape, pošto je prethodno nestala i Jugoslavija, i socijalizam. Zaključio sam da već tada, poslednjih dana života „naše zajedničke domovine“ SFRJ, nikome nije bilo stalo ni do nje, a još manje do socijalizma. (To što danas ima masa jugonostalgičara ne znači njihov žal za Jugoslavijom, već za njihovim ugodnijim životom u njoj). Tada sam odlučio da ne koristim svoje „građansko pravo da biram i budem biran“. Nije me neuspeh na tim izborima gurnuo u političku apstinenciju. Razloge sam objasnio pre više od dve decenije, 1991. godine za „Okruglim stolom“ (IDN, IPS, časopisa „Gledišta“) gde se raspravljalo o iskustvima prvih višestranačkih izbora. Među brojnim oduševljenim pristalicama političkog pluralizma – višepartizma i višestranačja– (istaknutim politikolozima, sociolozima, filozofima, pravnicima…), bio sam „crna ovca“, skeptičan prema tvrdnji da su višepartizam i slobodni izbori dovoljan uslov demokratije. Predvideo sam da će partije i stranke u višestranačju da niču kao pečurke posle kiše; štaviše da se razmnožavaju poput ameba: od jedne nastaju dve, od dve četiri, dakle geometrijskom progresijom ali i demokratskom regresijom. (Komunisti su nekada tu pojavu nazivali lepšom rečju – „sektašenje“, ali i žestoko kažnjavali). Budući da će se grčevito boriti za vlast, partije će koristiti sva sredstva, pa i (ne)demokratska da se vlasti dočepaju i na njoj opstaju. Zato će izbori biti česti, a da se u društvu ništa bitno neće menjati. A pošto se sve partije/stranke, kao i izbori, finansiraju iz budžeta, a izbori su (pre)česti, neminovno je pitanje – koliko će to da košta. To pitanje sam sažeo u rečenici, odnosno naslovu: Koliko Srbija može da podnese demokratije? I sve to objavljeno u časopisu „Gledišta“ i Zborniku Prvi višestranački izbori u Srbiji, 1992. godine.

Šta se od tada do danas promenilo: partije su se rađale i razmnožavale, živele i umirale, menjale nazive, ideologiju takođe, ako su je uopšte imale; neke su živele poput vilinog konjica, njihovi lideri su dobijali krila i postajali (pre)letači. Članstvo u partijama i parlamentima postalo je najunosnije zanimanje. Rođena je i jedna nova profesija – „politički analitičari“ u koje su se prekvalifikovali brojni bivši i neuspeli političari, filozofi, sociolozi, pravnici, novinari…od kojih su se mnogi toliko pritegli uz partije i političare na vlasti, da su raskinuli vezu ne samo sa svojom strukom već i svojim mozgom. O profesionalnoj etici da i ne govorimo.

Kako su se prečesto ređali, izbori su sve više opterećivani propagandom, ali i lažima, klevetama i sl. Dakle, postajali su sve prljaviji, a sve dalje od volja i interesa „cijela naroda“.

Iako nisam učestvovao na izborima pratio sam ih, vođen sociološkom radoznalošću.

Gde smo danas, uoči predsedničkih izbora 2017? Zašto sam se „vratio“ u predstojeće izbore?

Nedavno, 19. februara zadesio sam se na N. Beogradu, pored Fontane i video masu sveta koja hrli ka Sportskoj dvorani. Pomislio sam, neka atraktivna sportska utakmica, priključio se masi, kad tamo Izborna konvencija Saše Jankovića, bivšeg ombundsmana. Krcata dvorana, jedva sam se ugurao do iza vrata. Posle preduge muzičke uvertire, Himna Bože pravde, pa recital Disove pesme Naše doba; obema sam stojeći aplaudirao, Himni iz poštovanja a Disovoj pesmi jer je kao da je danas sročena. Aplaudirao sam i kandidatu Saši Jankoviću, koga sam tada prvi put video uživo na odstojanju od 50 metara.

Time bi moj izborni aktivizam bio završen da me tri čelna čoveka Srbije nisu povukli za jezik, za uši, i za nos.., Najpre je potpredsednik Vlade i ministar policije Stefanović dr Nebojša izjavio i ponavljao za televiziju i novine da je Saša Janković „bezobrazni lažov, jer je ranije tvrdio da se neće kandidovati, a i zloupotrebio je funkciju ombundsmana za svoju izbornu propagandu“ (iako je on prethodno bio podneo ostavku na funkciju zaštitnika građana.) Ivica Dačić, prvi potpredsednik a nekad predsednik Vlade i ministar policije, i sam pretendent za prvog čoveka Srbije (sada bi se zadovoljio i povratkom na raniju funkciju), lider nekad vladajuće a sada koalicione stranke, po vlastitom svedočenju najbolji student FPN od njegovog osnivanja, (prećutkuje „koferče), tvrdi da je kandidovanje S. Jankovića njegov „sraman čin“. I AV (inicijali su Aleksandra Vučića na izbornim plakatama koji su „prekrili Srbiju“, ali je to i skraćenica onomatopeje psećeg laveža – kako ga savetnici nisu upozorili na tu činjenicu), sa funkcije predsednika Vlade u propagandi za svoj izbor za predsednika Srbije ne silazi sa TV ekrana, radiotalasa, novinskih strana, fasada, taraba i bandera, prekoreva S. Jankovića da je zloupotrebio svoju funkciju, ne štedeći ga svakojakih uvreda Osim srećne budućnosti Srbije AV obećava i spomenik Zoranu Đinđiću u Beogradu, a pljuje svaki čas po DOSU čiji je suosnivač upravo Z. Đinđić. I pita: ko plaća dosovske kandidate koji bi hteli da Srbiju vrate u predvučićevsko vreme? Neće moći!, poručuje AV, uz otpozdrav stisnutom pesnicom. Ne kaže ko plaća haos koji po Srbiji i mobilizaciju za njegove mitinge „podrške“, jer se zna da to čine građani Srbije, radni i neradni narod, preko budžeta.

Ko je najveći lažov od ovde pominjanih, ostavljam čitaocima da utvrde.

A ja još uvek čekam odgovor na pitanje od pre 25 godina: koliko Srbiju košta „demokratija“?

P. S. Dakle, posle duge izborne apstinencije glasaću, kao i moji prijatelji, za nestranačkog kandidata, predstavnika i bivšeg zaštitnika svih građana, Sašu Jankovića! Verujem da ma ko da pobedi, moralni pobednik je Preletač Beli, koji je takođe nestranački kandidat . On je sledeći, nesvesno i neznano moju ideju od pre 25 godina, sve političke partije i stranke smestio na pravo mesto – u sprdnju, cirkus, u baru i kojoj se ne zna ima li više ameba ili krokodila

Dakle, dole partije i stranke! Narode digni glavu umesto ruke!