Povratak stare prakse zabrana umetničkih dela

Vest je bizarna: Više javno tužilaštvo u Vranju predložilo je Višem sudu u istom gradu da zabrani prikazivanje dva kratkometražna igrana filma na albanskom jeziku čiji je producent gospodin Gani Veselji iz Preševa.

Sud je ovih dana zasedao ali odluku nije doneo već se proces nastavlja. Ono što je ovde za mnoge novost jeste sama činjenica da u zakonu (krivičnom ili medijskom?) još uvek postoji osnova da se zabrani film za javno prikazivanje a to bi analogno značilo da takva ista mogućnost postoji i za štampane i elektronske publikacije.

Setimo se da su sve do devedesetih godina prošloga stoleća povremeno u javnost izbijale afere oko zabrana pojedinih knjiga što beletrističkih što naučnih ili kvazinaučnih, mnogo češće pojedinih brojeva nekih listova i časopisa pa su posebno „berićetne“ bile godine obeležene političkim krizama kao što su 1968. (studentske demonstracije), 1971. (Masovni pokret u Hrvatskoj), 1972. („liberalizam“ u Srbiji), 1981. (iredentističke demonstracije na Kosovu). Jedna od poslednjih velikih afera tog tipa upravo iz 1981. godine koja je autoru donela promociju i svojevrsnu slavu bila je nesudska zabrana knjige pesama „Vunena vremena“ autora Gojka Đoga.

Ta knjiga iako nije sudskim rešenjem zaplenjena već je „samoupravnom“ odlukom kolektiva izdavačkog preduzeća Prosveta bila povučena iz prodaje pošto se prodalo svega dvadesetak primeraka – ipak je poslužila tužilaštvu i sudovima da osude autora na kaznu koju (osim vremena provedenog u istražnom zatvoru) nije ni odležao zbog brojnih intervencija u zemlji i spolja. Posle te afere počele su da jenjavaju zaplene da bi konačno negde sa uspostavom višepartizma i demokratije potpuno utihnule.

Još je bio jedan slučaj devedesetih sa aforističarem iz Knjaževca Bapsijem, koji je proveo neko vreme u zatvoru i to bi bilo sve. Sada je na pomolu obnavljanje ove prakse jer takva mogućnost izgleda nikada nije brisana iz zakona ali jednostavno nije korišćena.

Što se tiče sudske zabrane prikazivanja filmova u vreme SFRJ na taj način je osujećen samo jedan jedini film i to pre tačno šezdeset godina od strane Okružnog suda u Sarajevu koji je zabranio prikazivanje omnibusa od tri priče trojice reditelja pod zajedničkim nazivom „Grad“ (među kojima je najproblematičnija bila storija koju je snimio Živojin Pavlović).

Zanimljivo da ondašnja filmska cenzura, odnosno „komisije za prikazivanje filmova“, koje su postojale u svakoj republici i bile nadležne za produkciju na svom području – nije zabranila prikazivanje niti jednog filma! Čak je i čuveni „WR Misterije organizma“ Dušana Makavejeva iz 1971. godine dobio zeleni karton za prikazivanje ali je kasnijom političkom akcijom osujećen.

To samo svedoči da su u tim komisijama sedeli veoma liberalni ljudi iz sveta umetnosti. Tada je i u demokratskim zemljama, poput npr. Velike Britanije, postojao takav organ za davanje dozvole za javno prikazivanje pa znatiželjni i danas ako obrate pažnju na mnogim starim filmovima na kraju najavne špice mogu videti da je data licenca za javno prikazivanje pod nekim delovodnim brojem. Ništa sporno jer film je ipak drugačije sredstvo javne komunikacije od knjiga pa i štampe, on ima magičnu moć i sugestivan je, razni neprihvatljivi sadržaji kao širenje mržnje ili nemorala opravdano treba da budu sprečeni.

U slučaju SFRJ, najčešće su filmovi „bunkerisani“ odlukom producentske kuće. Odluke su donošene nakon javnih kritika i političkih pritisaka. Uglavnom su svi takvi filmovi posle nekoliko godina bivali prikazivani u bioskopima pa čak i na televiziji. Ispostavilo se da su mnogi od njih, naročito oni iz „crnog talasa“ (krajem 60-ih i početkon 70-ih), ispali najvrednija ostvarenja jugoslovenske kinematografije kojima se danas dičimo.

Sad dolazimo do aktuelnog slučaja: Filmski centar Srbije, ustanova koja se bavi podsticanjem filmske umetnosti i dodelom budžetskih para za realizaciju filmova, dao je stručnu ekspertizu dva problematična ostvarenja pa je za film „Nevernik“ našao da ne bi smeo biti javno prikazan. To je obrazloženo biranim rečima i politički korektno, ali se može dešifrovati tako da je u filmu reč o albanskom nacionalizmu i šovinizmu prema Srbiji i Srbima. Za drugi film „Tišina ubija“ predlažu producentu da nakon nekih formalnih izmena u najavnoj i odjavnoj špici film može prikazivati.

Uopšte ne sumnjajući u stručnost ljudi iz FCS i znajući kakva je sutuacija na terenu juga Srbije i svega onoga što se dešavalo i što se dešava ipak smatram da ovakve intervencije nisu na mestu iz dva osnovna razloga. Prvi je da bi eventualna zabrana pokazala da se nejednako postupa jer isuviše je bilo u našoj javnosti iskazivanja šovinizma i mržnje ne samo prema Albancima već i prema drugim narodima u proteklih tridesetak godina, što je postalo sasvim uobičajena i čak poželjna stvar koja donosi političku dobit i javne simpatije. Nikada tužilaštvo i sudovi nisu ništa od toga zabranili!

Drugi razlog je da na ovaj način jednom državnom organu (a sudovi ipak jesu državni organi iako bi trebali biti nezavisni u svom radu od ostalih grana državne uprave) daje za pravo da prosuđuje o jednom umetničkom delu.

To vraća na staru praksu, otvarajući nove mogućnosti. Pa ili će se stvarno objektivno i pošteno zabranjivati sve što znači raspirivanje nacionalne i ostale mržnje ili će se ipak sve pustiti po onoj da se sa prljavom vodom ne bi izbacilo i dete. Meni se čini da bi u ovom slučaju najpametnije bilo da se organizuje javna projekcija problematičnog ostvarenja na primer u Domu omladine u Beogradu na koju bi trebalo pozvati umetnike iz sfere filma i književnosti, obavezno i producenta, scenaristu i reditelja filma, pa organizovati raspravu nakon odgledanog filma.

Možda bi to nešto značilo. Konačno, 1971. godine u Novom Sadu je u jednom bioskopu organizovano javno prikazivanje Makavejevog filma i nakon toga je vođena javna diskusija sa različitim mišljenjima, što nije film poštedelo zaplene ali se makar još u onom jednopartijskom društvu pokazala širina. Imamo li mi tu širinu? Ili će se odluke o umetničkim delima donositi tiho, iza zatvorenih vrata u prisustvu sudija, daktilografa i sudskog obezbeđenja?

Ovo pišem svestan toga da je gospodin direktor Doma kulture u Bujanovcu u kojem je trebalo da oba filma budu prikazana u junu mesecu a policija je to sprečila, svojevremeno samovoljno sprečio prikazivanje jednog rusko-srpskog dugometražnog igranog filma koji je govorio o ratu na Kosovu 1999. godine. NJemu se način na koji je sve prikazano nije dopao. To je njegova stvar ali tamošnja javnost je time ostala uskraćena za film. To što je on uradio sada ga diskvalifikuje da traži slobodu umetničkog stvaralaštva ali ne diskvalifikuje sve nas da se zalažemo za istu.

Konačno, kod ovakvih cenzorskih postupaka treba imati u vidu da su neki ljudi koji su bili na meti cenzure kao pomenuti Đogo i još više šampion po broju zabrana svojih knjiga Vojislav Šešelj – kasnije postali korifeji jedne politike u kojoj u uslovima građanskog rata nije moglo biti govora ni o najobičnijoj ljudskoj slobodi i pravu na miran život a kamoli na slobodu stvaralaštva. Tako to obično biva: oni kojima je svaka sloboda pretesna i premala kad se dočepaju vlasti otvaraju konclogore.

Oni kojima su sva procesna prava pred policijom i sudovima mala kad se dočepaju vlasti staju na čelo politike koja muči, ubija i ponižava samo zbog etničke ili verske pripadnosti. Stoga, ne treba apriori niti podržati pomenuti film niti ga osuditi. Najbolje je da o njemu donese sud šira stručna javnost a ne tužilaštvo i sud.

Autor je književnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.