Povratak starog Basare

… kad evo ga ponovo u starom izdanju kako ushićeno saopštava da je glavni uzrok kolapsa poslednjih protesta pojava ekipe Đido, Guzijan, Lutovac, Tadić i komp. (svoje kumče je naravno izostavio), jer je kako reče njihovo prisustvo izduvalo protestnu energiju pa je u trenu zgasnuo revolucioni elan jače i bolje nego što su to postigli pendrek, suzavac i virus korone.

Verovatno su njihovom zaslugom utihnuli i protesti u Venecueli, Hongkongu, Francuskoj, Iranu, Izraelu, Crnoj Gori a tako će verovatno biti i u Bugarskoj i Belorusiji. Ako je i od Basare, previše je. Neka odgovori na dva pitanja:

Kada i gde je pomenuta ekipa označila sebe kao pokretača protesta i obnarodovala da ce raditi na njihovom omasovljenju?

Šta bi po mišljenju Famoznog bio priželjkivani uspeh protesta (do kojeg je njemu tobože veoma stalo, prim. P. J.), juriš na institucije bez sredstava, vođstva i koordinacije ili samo višednevno i višenedeljno okupljanje desetine i stotine hiljada ljudi usred epidemije sa dobrim šansama da se stojeći na bliskom rastojanju nagutaju još suzavaca, kašljavaca i kijavaca, agenasa koji osim poznatih reakcija oštećuju i alveole pluća čineći ih prijemčivijim za infekciju?

Ako su pomenuti imali uticaj kako je to Famozni protumačio – hvala im. Basara piše nekrologe Savezu za Srbiju od kada je nastao. Naravno, neko ko nije prorok ne može znati hoće li se neki savez, koalicija, družina uvećati, sužavati ili raspasti, ali u ovom slučaju radi se o patološkoj averziju prema svakoj vrsti političkog a pre svega opozicionog organizovanja. Nažalost, nije on jedini. Nemali broj nestranačkih ličnosti, eksperata i uglednika, koje je čak ponekad milina slušati dok govore protiv vlasti, oseća se pozvanim i merodavnim da zavodi red u opoziciji, deli licence strankama i savete ko od lidera treba da abdicira ili se samoubije a da pri tome u svojim ne baš kratkim biografijama nemaju upisano ni organizovanje sastanka kućnog saveta. Kome nijedna stranka i nijedan političar nisu po volji neka se sam lati posla i osnuje tu moćnu i savršenu stranku. Nema izlaza iz ovog političkog ćorsokaka bez učešća organizovanih opozicionih političkih snaga tj. stranaka ma kakve i ma kolike one sada bile a kakva će im sudbina biti neka odlučuje narod na slobodnim izborima u demokratskom ambijentu. Tu kibiceri, sufleri i podmetači nogu nisu potrebni kao ni oni koji su radi da ono što je nedovoljno, nedovršeno i malo zamene nečim što (nigde) ne postoji i treba da dođe niotkuda.

Autor je lekar specijalista u penziji