Povratimo belinu našeg grada!

Nalik nekom megalomanskom, postapokaliptičnom monstrumu od betona, asfalta, stakla i čelika, Beograd proždire okolinu upijajući u sebe sela i naselja, najrazličitije resurse pa čak i samu svetlost i energiju okoline. Da bi živeo, ovaj gigarnizam zahteva žrtve neopevanih heroja prestonice koji obezbeđuju protočnost njegovih creva, i čiste ga od smeća koje produkuju njegove životne stanice – ljudi i životinje. U unapređenju kvaliteta bivstvovanja entiteta Beograd, pa posledično, i sastavnih mu delova, presudan je stoga potporni aparat trosmenski aktivnih jedinki koje niko ne hvali, pa ni pominje, a kamoli adekvatno nagrađuje. Slično je i sa medijatorima inflamacije i figurativnim ćelijama odbrambenog sistema, koje pak niko ne voli, sve dok im ipak ne zatrebaju u odsudnom trenutku. Slavimo njih, bar nekad. Dajmo im osmeh i znak da razumemo i cenimo šta čine za nas, čak iako su nekad zastranjivali u autoimunim reakcijama.

Pored redovne, čak životno esencijalne higijene nije zgoreg odraditi i malo konkretnije kozmetologije. Pa tako, poput precvale dvehiljadugodišnje matrone, i Beograd voli i treba da se cicka i licka, ali mu pravu svežinu donosi tek dublji piling gareži i trulog površinskog tkiva u kojem se pretapaju crna i siva, dok je belina koja mu daje ime tek diskutabilno sećanje. Tetovaže grafita iako ponekad sa puno ukusa, ipak ponajviše asociraju na komercijalne sportiste velikih klubova a mnogo su ređi i potrebniji murali, koji bi predstavljali ona prava neprolazna umetnička dela na bilo kom delu gargantuovskog tela.

Iako star, prestar, poput divova iz davnina, dok je živ, Beograd ne prestaje da raste i transformiše se. Upravo je u ovome drugome ključ njegovog opstanka i percepcije u ostatku zemljice koju preti da obuzme celu. Neka iscedi bubuljice ilegalne novogradnje, a stare ožiljke prekrije zelenim flasterima vegetacije koja zadah zamenjuje svežinom. Neka ne dozvoljava da mu krvotok zakrče fast-fudovi na svakom ćošku, a naročito kraj mesta uzgoja i remonta gradivnih elemenata – škola i bolnica. Nek rasloji ono što se sme i ne bi trebalo, dajući instrukcije iz centralnog sistema koji mora i treba da brine i ume da ga učini boljim i zdravijim staništem za sve dobre i simbiotske nastrojene sastojke. Ubediti svaku česticu – čoveka da shvati da je on sam Beograd, motivisati ga da stoga učini ne sve, ali ponešto, svakog dana ponešto za njega, a u stvari za sebe i zbog sebe, je ultimativna pobeda svih pretenzija za boljitkom tog našeg živog grada.

Autor je pisac i scenarista

Pripremila: M. Stanojević