Povratnički presedan u Osojanu

Taj za sada jedini održivi srpski povratak broji 650 duša u Osojanu i okolini, mada niko tačno ne zna koliko se Srba prognanika vratilo na celom KiM tokom 21 godine. U opticaju je samo nezvaničan podatak da je procenat povratka Srba na KiM u protekle dve decenije manji od dva posto.

Istine radi, iza povratničkog presedana u Osojanskoj dolini stoje garancije nekadašnje američke državne sekretarke Madlen Olbrajt, date na zahtev tadašnjeg episkopa raško-prizrenskog Artemija (Radosavljevića).

Na terenu presudnu ulogu imala je SPC – ERP i Mitrpolija crnogorsko-promorska, sa blagoslovom tadašnjeg patrijarha srpskog Pavla i uz požrtvovanje monahinja Pećke patrijašije.

Zahvaljujući Crkvi, a uz podršku Unmika, UNHCR i KFOR-a prvi povratnici našli su se u cik zore 13. avgusta 2001. na zgarištima svojih osojanskih domova.

Oni su pakao kolektivnih centara u centralnoj Srbiji zamenili paklenim uslovima povratničkog života u Metohiji, čiji su opstanak garantovale samo bodljikave žice i jake snage španskog KFOR-a.

Država Srbija pomaže povratnike ne samo u Osojanu, ali bez uspeha da trajno reši problem njihove bezbednosti i egzistencije.

Razloga za to je više – nepostojanje jasne državne i nacionalne strategije za KiM, neznanje, politički diletantizam, stranačko profiterstvo…

Beograd nikada nije imao jasan imperativan plan za povratak Srba na KiM – odrekao se njihovog organizovanog povratka u gradove, osudio ih na „srpske rezervate“ nudeći nerealna „Potemkinova sela“.

Iako je Zapad 1999. pokazao da je sposoban da brzopotezno vrati Albance i bez provere da li su baš svi sa KiM, Beograd nikada nije dosledno insistirao niti uslovljavao svoje pregovaračko učešće i ustupke povratkom Srba, iako je to obaveza međunarodne uprave iz Rezolucije 1244 SB UN.

Tu je sada i Priština, koja je pod protektoratom 2008. jednostrano proglasila kosovsku nezavisnost i, mada ima ministarstvo za povratak Srba, njen prioritet je stvaranje etnički čistog albanskog prostora.